приредила: Маја Калембер

На позив библиотеке Гимназије и економске школе „Доситеј Обрадовић“ нашу школу је половином фебруара посетила књижевница и новинарка Бранкица Дамјановић. Пред окупљеним ученицима и професорима, Бранкица је отворила душу и поделила неке дивне и тешке животне истине. Причала нам је о искуству једне девојчице која је имала велике снове срушене  вихором рата. Од малих ногу заинтересована за писање, повучена и интелигентна, сањала је како ће једнога дана, кад порасте, представити своју прву књигу у библиотеци свог града, Приштине. Никад није одустала од свог сна, па чак ни након насилног напуштања Приштине 1999. године. Тада одлази у Пирот где јој се живот окреће за 180 степени. Kако нам је и сама рекла, цео свој живот схвата као „феномен и мало преко“. Можда није представила своју прву књигу у приштинској библиотеци, али је урадила неке храбре и велике ствари. Радила је на РТС-у као и на локалној пиротској телевизији. Родила је двоје дивне и успешне деце. Бранкица је живи пример жене, мајке, краљице.

 

Након књижевног сата и дружења са ученицима, имала сам част и задовољство да попричам са Бранкицом у дивној атмосфери наше школске библиотеке.

Мислите ли да би Ваша животна прича била другачија да сте остали у својој вољеној Приштини?

Да сам остала у Приштини, све би било другачије и ништа од овога се не би десило. Увек је најбоље онако како јесте, свиђало се то нама или не. Било је неопходно да прођем сва ова искуства; да сам остала тамо где сам била, да сам остварила тај детињи сан, то би биле границе до којих би дошла, а овако, границе су пробијене.

Причали сте о сусрету човека са собом, како понекад морамо да се затворимо. Бојите ли се тога?

Не, ја се томе сада једино радујем. Да не буде да претерујем, али када сам дуго са неким, почињем да осећам тескобу, желим да побегнем у своју самоћу јер се ја ту осећам комотно. Људи се најчешће боје да остану сами са собом, то и јесте проблем. Ја се не бојим, нисам се бојала ни тада, бежала сам у самоћу и као дете. Била сам стидљиво дете, толико стидљиво да бих се сакрила испод стола кад дођу гости, само да не морам да пружим руку и да погледам госте у очи. Учитељ Тома ми је у школи давао да водим приредбе, урадим ја и то, то је тај штребер у мени, али побегнем кући у своју самоћу након свега, и ту се регенеришем. Са петанест година сам почела да радим на приштинској телевизији, читала сам делове из новообјављених књига. Уведу они мене тако малу у огроман телевизијски студио са пуно рефлектора и камера, и опет ја то све урадим добро, али опет и побегнем у своју самоћу, јер је она је моје уточиште.

Сада када сте старији и искуснији, шта мислите како би мала Бранка реаговала на све што велика Бранка ради и постиже у животу? Да ли би рекла: „Браво, краљице!“?

„Да ли си ти нормална?“ То би рекла. Да је мени неко рекао да ће овако далеко да догурам, ја бих побегла. Хтела сам да угасим друштвене мреже неколико пута, јер оно што ја желим да радим је да пишем. А опет, сваки пут кад помислим шта ће ово мени у животу, јер ми генерално не прија толика пажња, стигне ми писмо или слика, где жена у болници лежи и држи моју књигу „Добро је“ и каже „Ово ми помаже, без овога не идем никуда“.  Тада себи кажем да немам више права да се повлачим кад некоме оволико помажем. Kарл Јунг је рекао да таленат не значи да си нешто добио, већ да нешто треба да даш. Мени је дато – да дам. У крајњој линији, ја овде уопште више нисам битна.

А када је Вама највише био потребан душевни лекар, да ли сте га имали?

Апсолутно. И буквално је лекар, лекар на сваки начин. То је мој брат Раде и зато се једна моја књига и зове „Рукопис мога брата“ јер је његов животни рукопис фантастичан. Он је једно дивно биће. Имао је само три године када му је мама умрла, па је дошла моја мама и он је њу звао мајком… Девет година старији, он је некако мене одвојио од остале деце, а било нас је седморо, Кад је много деце, свако може да узме неког ко ће му бити најближи. Мене је Раде узео, и заиста, он ме је био мој водич у духовни и књижевни свет. Увек је то радио паметно. Само је оставио књигу крај мог узглавља, никада ми није рекао: „Ово читај“ јер је знао је  да ћу пружити отпор. Такође је знао да ћу књигу сама узети када је спазим. Увек може да се надомести та празнина, он нема мајку од своје треће, ја од дванаесте године. Али имам њега, он ми је и више од маме, све је надокнађивао. Зато мислим да никада није све изгубљено у животу. Негде изгубиш, али на другом месту ћеш добити.