приредила: Софија Шупић

Крајем фебруара читалачки клуб из Бачке Тополе организовао је промоцију књиге „Чудесни свет Дунђерских“ Зорана Суботичког у Музеју општине Бачка Топола. Аутор нам је представио четири драме о овој чувеној војвођанској породици, међу којима је и сада већ чувена драма „Од раја до безњенице“ која се игра у дворцима и репрезентативним објектима  и која је пре пет година играна баш у Музеју општине Бачка Топола.
Својом занимљивом и надахнутом промоцијом, аутор је успео да одушеви све присутне и да нам приближи Дунђерске, те осветли њихов живот из неког новог угла. На почетку вечери господин Суботички је говорио за наш часопис, са намером да и на тај начин заинтересује младе људе за завичајне теме .

Како сте се заљубили у Дунђерске?
Најпре, драго ми је што сам опет у Бачкој Тополи. Овде сам био пре пет година кад смо играли представу о Лази Костићу и Ленки Дунђерски „Од раја до безњенице“. Тиме смо ударили темељ за даљу сарадњу и моје лично праћене догађања и културног живота општине Бачка Топола.
Дунђерски су једна фасцинантна тема, она се, чини ми се, сама наметнула. Има пуно породица иза којих је остала значајна материјална заоставштина и наслеђе, међутим, слабо знамо за њих из простог разлога што нису имали за пријатеља једног Лазу Костића. Да Дунђерски нису имали Лазу Костића и да се није десила та огромна, платонска љубав између Ленке Дунђерски и Лазе Костића и наравно песмa „Santa Maria della Salutе”, бојим се да би Дунђерски били само богати велепоседници иза којих је остала некаква имовина за коју се слабо мари.

Своју представу „Од раја до безњенице“ која има сада већ култни статус изводите углавном у каштелима, дворцима и здањима као што је наш музеј. Због чега сте се одлучили на то?
Врло свесно. Представа је рађена 2015. године у Фантасту, дворцу Богдана Дунђерског. Рађена је са тенденцијом да ће то бити представа која ће се искључиво играти у том дворцу. Међутим, разни фактори натерали су нас да кренемо са резервним планом, да играмо по неким другим дворцима, у неким здањима од културно-историјског значаја. Са том представом афирмишемо и саме просторе у којима играмо. Мислим да је то један интиман простор и ми смо заправо заговорници „музејског позоришта“.

Ваша књига нуди четири драме. О чему се ради у њима?
Када је дошла корона и нисмо могли да изводимо представу, схватио сам да имам четири текста о породици Дунђерски. Саставио сам књигу и послао је издавачу са свешћу да би то могло да буде нека врста историјског записа о постојању текстова који су играни у дворцима и каштелима. Ту се налазе текстови: „Од раја до безњенице“, затим монодрама „Лазар Дунђерски“ − јер сам имао потребу да једну такву велику личност као што је Лазар Дунђерски, ставим у неки уметнички формат − трећи текст је „Мара Богданова“, интересантна прича о самом Богдану и лепој Мари, а четврти текст је врло интригантан, врло интересантан, то је „Тестамент Богдана Дунђерског“.

Предавали сте на Филозофском факултету у Новом Саду. Како су студенти прихватали Дунђерске?
Имам ту срећу да се срећем са својим бившим студентима где год да играмо представу и они доводе децу за коју претпостављају да ће бити заинтересована. Оно што ми је било занимљиво јесте  реакција млађе публике. Утисак је врло видљив. Сузе не могу да се сакрију. Дакле, ако млади људи излазе са представе и бришу сузе једнако као и одрасли, не треба ми бољи показатељ да је ово права прича.

Да ли имате неке савезнике у проучавању породице Дунђески?
Да, „Чудесни свет Дунђерских“ је уједно и концепт који подразумева афирмацију културне баштине Дунђерски. Ми окупљамо људе, установе, појединце, па чак и локалне самоуправе у којима су Дунђерски оставили некаквог трага. Имамо неке акције и активности и просто смо продрмали средине у којима је та прича важна. У том смислу имамо савезнике, имамо пријатеље. Заправо, Дунђерски имају пријатеље, они и даље окупљају људе. Окупљали су их и за живота, били су епицентар окупљања, били су узданица.

Када пишете Ваша дела, колико су заступљене историјске чињенице, а колико Ваша лична слобода?
Мени су историјске чињенице само подстицај. Дакле, ја нисам историчар, а историја ми служи само као нешто што се може оживети и што може бити живо и за савременог човека.

Шта је следећи корак за Вас?
Пре свега желим да ове четири драме буду активне и актуелне, да се играју истовремено у разним просторима. Такође, пре неколико месеци сам регистровао идеју да направимо међународни фестивал музејског позоришта.