приредиле: Јована Огњеновић и Миња Стојановић, матуранкиње у блокади

Блокада, дан 56. Седимо у учионици и организујемо нови протест, а помало се и присећамо свега што смо до сада учинили.
Све је почело са студентима који су покренули Србију. Факултети и школе су једни за другима стали са радом, а настава у нашој школи још увек је била редовна. Тада смо ми, матуранти, одлучили да преузмемо ствар у своје руке. Било нас је срамота да се правимо да не видимо шта се дешава, нисмо могли да седимо скрштених руку док се наши вршњаци боре за будућност свих нас. Морали смо да пређемо преко свих страхова, да устанемо, побунимо се и покажемо незадовољство. Након пар позива, размењених порука, неколико анкета и првог пленума, ступили смо у блокаду 23. јануара 2025. године. Ноћ пре него што ћемо спровести ову велику одлуку нисмо спавали, били смо страшно нервозни и уплашени, и стално смо се питали да ли стварно радимо добру ствар. Страх смо оставили у креветима и ушли у школу уздигнутих глава са пиштаљкама у џеповима.
Наша борба је почела, правили смо прве транспаренте, организовали протесте, јавне часове и шетње. Добили смо велику подршку грађана, али је ипак  било и вређања, саботирања и негативних коментара. Дани у блокади су за сваког од нас били другачији. Неко је играо друштвене игре, неко цртао, смишљао квизове, спремао храну, а логистички тим је пуном паром радио на организацији свих предстојећих догађаја.

Прву протестну шетњу и јавни час организовали смо 10. фебруара. Били смо јако нервозни јер нисмо знали да ли ће људи доћи, али смо се пријатно изненадили. Видели смо углавном позната лица,  пријатно су нас изненадили и људи који су дошли, а иначе нису посећивали наше петнаестоминутне помене сваког петка. Имали смо неколико говорника који су увеличали ову прилику. Након прве шетње непрестано су нам стизале поруке: ,,Кад ћемо опет?’’ Људима се свидело! То је био још један знак који нам је показао да радимо праву ствар.

У следећих неколико недеља организовали смо још једну шетњу, помогли нашим просветарима да се ослободе страха и подигну свој глас и пробудили велики број људи у нашој уснулој Бачкој Тополи. Сваки скуп је био посебан на свој начин, али смо са свих њих понели пуно похвала, лепих речи и добре атмосфере. Као да смо заиста пробудили народ.

С мартом су дошли и суботички студенти. Кренули су пут Београда, а у нашем граду су провели прву ноћ свог пута. Логистички тим није изневерио ни овог пута. Иако смо први пут радили овако нешто, показали смо се као одлични домаћини, што су за нас рекли и наши драги гости. Затрпани постељином, душецима и храном, некако смо успели да се искобељамо из тог хаоса и дочекамо, можемо слободно да кажемо – ослободиоце – онако како доликује. Тог лепог осмог марта кроз Тополу се орила песма слободе: ,,Суботица, Нови Сад! Идемо у Београд!’’.

Провели смо ноћ са студентима шетачима, спавали на струњачама и душецима на надувавање, а ујутру, чим смо се пробудили, наставили смо рад и брзо распремили салу. Било је ту много посла, па сам дочек нисмо могли да испратимо у потпуности, али за добру атмосферу су се потрудили наши професори и грађани. Ми смо трчкарали до сале, водили студенте у тоалет, показивали тракторима пут и трудили се да све прође по плану. Пуно осмеха, суза радосница, зноја и жуљева прошло је кроз наш град. Њихове тракторске приколице напунили смо кифлицама, месом, погачицама, и лепим успоменама и послали их пут престонице.
Иако нас је овај дочек намучио, били смо срећни и задовољни због неизмерне подршке, како материјалне, тако и оне непосредне, у самој организацији, коју смо добили од наших суграђана. Понос у очима бака и дека који су нам доносили донације тих дана је оно што нам је највише помогло да останемо на висини задатка и свечано, топло дочекамо студенте.

Требало нам је неколико дана да саберемо утиске и одморимо се од дочека, али нисмо могли да дамо себи превише одушка јер смо се и сами запутили ка престоници и ка највећем протесту који је Србија икада видела. До Београда смо дошли на различите начине: неко је ишао пешке, неко аутобусом, неког су превозили добри грађани, неко је дошао у суботу са родитељима, а неко је чак и побегао од куће, све за слободу!
Протест је био величанствен. Осмеси на све стране, узвици ,,Пумпај!’’ и ,,Ко не скаче тај је ћаци!’’, красили су овај дан. Просто немате осећај да сте у толикој гужви колика енергија влада. Само замислите, хиљаде људи стоји око вас, толико је тесно да уопште не можете да се померите и сви с осмехом на лицу певају химну, песме ЕКВ-а, затим још пар и забавних и традиционалних песама, а за крај, ону посебну која траје већ четрдесет година, а која је постала симбол протеста  –  За милион година. Морате да доживите да бисте схватили о чему се заправо ради, да осетите ту енергију, срећу и понос што сте део тако нечег великог.

Баш дуго нисмо били на часовима и стварно нам недостаје настава, али знамо да је једини начин да добијемо ову битку само ако се сви, широм земље, ујединимо и солидаришемо, зато жртвујемо своје часове и знање. Тешко је бити храбар, поготово у малој средини као што је наша Бачка Топола. Изаћи на улицу након протеста на ком сте говорили, помало је непријатно. Неко ће вам прићи у продавници и рећи ,,Свака част, само напред!’’, неко ће вас погледати испод ока, а неко ће писати коментаре по друштвеним мрежама. Али ми смо спремни на све, већ смо свашта проживели. Оно што ће настати из свега овога је боља и лепша Србија пуна солидарности. Она се назире кроз ове студентске протесте и све је ближа. Ти млади људи су пробудили оно најбоље у свима нама. Ако неко у то још увек не верује, ево једне ситуације у којој смо се нашли.
Наиме, дан након великог протеста у Београду, нас четворо је требало да се врати у Бачку Тополу аутобуским превозом. Свако на различитој страни Београда, пробудили смо се и сазнали да смо заробљени у престоници и да немамо како да одемо кући. Сви аутобуси и возови били су отказани. До информација никако нисмо могли да дођемо, па смо у помоћ позвали суботичке студенте. Тада само опет сведочили лепој Србији пуној солидарности. Студенти су пробудили оно најбоље у свима нама, па су нам тако за тили час пронашли и превоз до Бачке Тополе. Нашли смо се код Храма Светог Саве са човеком који нас је возио кући. Купио нам је доручак, причао са нама, а на крају и сваког оставио испред кућних врата. Свој слободан дан, недељу, издвојио је да одвезе четворо средњошколаца кући, јер, како нам је рекао, то је најмање што може да уради за данашње генерације које се боре за бољу будућност. Он је један од стотине добрих људи који су тог дана развозили студенте и ученике по Србији до њихових кућа јер су све линије међуградског превоза тог дана биле укинуте. Сви ти људи нам дају наду и мотивишу нас да се боримо до краја, за све нас.

Имали смо и изненадне госте. Храбри бициклисти су кренули пут далеког Стразбура 3. априла, како би се обратили Европском суду поводом актуелних дешавања у нашој земљи. Првог дана свог пута направили су паузу у нашој Бачкој Тополи. Дочекали смо их домаћински, било је кифлица, погачица, богато нафилованих палачинки, витанова, бонжита и осталих витаминских ђаконија. Бачком Тополом се поново орила песма, овај пут мало другачија – ,,Ко је млад и ко је стар, на два точка иде сад! Певај, певај Србијо, народ се пробудио!’’. Питали смо их да ли су уморни, да ли их нешто боли, али одговор је увек био исти. Ништа их не боли, нико није уморан, сви певају и сви се смеју! Мало места које им је остало у џеповима испунили смо позитивном енергијом јер је ипак ред да достојно испратимо госте. Тако срећне и насмејане, послали смо их пут Француске да свима нама донесу правду.

Наша борба се наставља јер студентски захтеви још увек нису испуњени. Логистички тим вредно ради на прављењу следећег корака, иако не знамо када и како ће се све завршити. Знамо да чинимо праву, моралну ствар. Боримо се за нашу будућност, боримо се за промену система јер је већ одавно нешто труло у држави Данској. Покренути студентима и њиховим блокадама нећемо стати и нећемо предати најважнију битку својих живота. На крају имамо само једно да поручимо  – до испуњења захтева!