Пише: Миња Стојановић

Истраживачка станица Петница је место где су добродошла сва деца која имају жељу да науче нешто ново, да ли је то природна или друштвена наука, или чак уметност, то није битно јер у Петници за свакога ко има жељу за знањем, постоји нешто. Битно је схватити да су семинари у Станици напорни и исцрпљујући, али веома занимљиви.

На семинар Летње научне школе (ЛНШ) у Петници први пут сам се пријавила у седмом разреду основне школе. Мој брат је био полазник тог семинара две године раније, а како сам се увек угледала на њега, пожелела сам да и ја одем и видим како је тамо. Отишла сам на ЛНШ у септембру када сам кренула у осми разред и читав семинар је оставио изузетан утисак на мене.

Никад нисам лако ступала у разговоре са људима и тешко сам склапала пријатељства, али на ЛНШ-у је то било природно. Где год сам се окренула, било је деце коју је занимала наука и са којом сам могла да причам о темама о којима са својим вршњацима код куће нисам могла. На том семинару сам открила чиме заправо желим да се бавим у будућности. Први пут сам видела праву савремену лабораторију у којој ћу само пар година касније спроводити свој први самостални научни пројекат. Са својим новим пријатељима пењала сам се по стрмим брдима, рачунала енергије звезда, изучавала старе гробове, посматрала Марс, проналазила црве и речне рачиће и изучавала их под микроскопом.

Након више од годину дана, имала сам прилику поново да се пријавим за неки семинар у Станици, а већ у априлу прошле године коначно сам се вратила у Петницу као полазник семинара хемије. Поново сам упознала изузетне младе људе који су ми постали добри пријатељи. Годишњи циклус се састојао из зимског, летњег и јесењег семинара. Зимски теоријски семинар је доста напоран, али ни близу као што је био летњи.

Летњи семинар је био сачињен од дугих предавања, али и онога што смо сви жељно ишчекивали, рада у лабораторији. Моја прва самостално изведена вежба у животу је била квантитативна анализа, једна најпростија кисело-базна титрација. Толико сам била узбуђена, али и уплашена да нећу нешто разбити, да ми се рука тресла док сам држала шприц боцу напуњену безопасном дестилованом водом. После те прве вежбе навикла сам се на рад у лабораторији. До краја семинара сломила сам само једну епрувету, израчунала концентрацију фосфорне киселине у кока-коли, испустила мало калијум хромата на радну површину, спавала укупно можда 20 сати, руковала канцерогеном супстанцом, одредила колико има масти у смокију и потрошила четири хемијске оловке.

Ови семинари су нас припремали за пријављивање на програме намењене старијим полазницима. За то пријавњивање је било неопходно написати предлог пројекта, а то значи осмислити иновативну идеју и методу којом ће се та идеја спровести у лабораторији. Само осмишљавање трајало је јако дуго, читала сам пуно радова на интернету да бих развила идеју, али и како бих се уверила да нико на свету није урадио оно што ја имам на уму. Наравно, имала сам помоћ, стално сам била у контакту са неколико сарадника који су ме усмеравали и помагали ми око развијања пројекта.  Најтежи и најдужи део писања пројекта је идеја, а најлакши је писање рада. На крају остане само да се све белешке склопе у једно правописно исправно јединство – готов пројекат.

Друго предавање на јесењем семинару. Седела сам, слушала и записивала најбитније ствари које нам је предавач причао на тему медицинске хемије. Предложио ми је неколико термина који би могли послужити у осмишљавању пројекта. Један термин ми је звучао посебно интересантно и око њега сам засновала свој пројекат. У питању је липофилност, реч сама по себи занимљива, а то је, најједноставније речено, способност супстанце да се раствара у липидима, односно мастима. Мој рад се бави развијањем посебне методе за одређивање липофилности одређене супстанце.

Сам наслов мог пројекта гласи: ,,Развијање сензора на бази нанокомпозита  NiO/Al₂O₃ за одређивање концентрације изотретиноина после shake-flask методе и одређивање његове липофилности’’. Пројекат ћу спроводити овог лета у петничкој лабораторији када ћу добити жељене резултате, али до тада имам довољно времена да усавршим пројекат и пронађем и исправим грешке у њему.

Иако у Петници некад за ручак буде нешто што не волим, пропадне ми експеримент, разбијем нешто од посуђа, урадим погрешно задатак или било шта негативно, Петница ће увек бити моје омиљено место јер има осам од десет ствари које ме чине срећном.