приредила Маја Калембер

Лана Басташић рођена у Загребу 1986. године, књижевница је која иза себе има један роман, књигу за децу, збирку песама и три збирке прича. Последња, Млијечни зуби, тек недавно је изашла из штампарије, а у тренутку разговора још је била у припреми. Након прочитаног романа Ухвати зеца, ово је књига којој се веома радујем.

Лана Басташић је добитница награде Европске уније за књижевност за 2020. годину, њен роман преведен је на дванаест светских језика, а био је и у ужем избору за НИН-ову награду. Македонска књижевница Румена Бужаровска рекла је како се нада да ће роман ове младе књижевнице постати обавезна школска лектира.

У разговору са књижевницом дотакле смо се тема које заступа кроз своју књижевност и на својим друштвеним мрежама, а захваљујући њима, открила сам и њену непосредност и добру вољу да одговори на питања редакције у настајању.

У ком тренутку си одлучила да се професионално бавиш књижевношћу? Да ли си као мала волела да читаш?

Много сам читала као мала. Стално смо се селили, па нисам имала много пријатеља. Увијек сам била та „нова дјевојчица“ негдје и било ми је тешко зближити се с људима. Зато сам имала књиге. То је било нешто моје, другачије од других у мојој породици, као лични свијет у који само ја могу ући. Требало ми је доста времена да схватим да књижевност може да буде професија. Чак и кад сам објавила прве књиге и добила прва признања, нисам тога била свјесна. Сада напокон могу да ставим писање у центар свог живота без потребе да се правдам или објашњавам.

Какви су ти планови за ближу будућност?

Петнаестог децембра је изашла моја нова збирка приповиједака Млијечни зуби и веома сам срећна због тога. Волим да пишем кратку прозу и ово је, на неки начин, повратак форми којом се одувијек бавим. Након тога идем у Цирих на књижевну резиденцију гдје ћу, надам се, завршити прву руку новог романа. Али не смијем много о томе причати, да га не избаксузирам.

Који књижевници те инспиришу највише?

Генерално ме књиге инспиришу много више него књижевници. Кад си млад и волиш да читаш, онда помало идеализираш свијет књижевности и људе који је стварају. Касније одеш на прве књижевне кружоке, вечере, фестивале и видиш да у том свијету, као и у сваком другом, има свега. Разочараш се јер си вјеровао да је то твој свијет. Међутим, књиге ће ме увијек инспирисати: од оне најстарије, а то је Еп о Гилгамешу, књиге у којој се већ види јасна митска структура коју ће пратити готово све велике приче које су дошле након ње, до оних које се данас пишу. Читам много поезије, иако ју пишем ријетко, скоро никад, зато што у њој проналазим највише инспирације. Поезија је мјесто гдје се језик игра и изнова измишља, мјесто гдје се форма разголићује, а то је важан подсјетник и за нас који се бавимо прозом: да је све могуће и да нема једног начина да испричаш неку причу.

Да можеш ти лично да се вратиш у средњу школу, чему би се највише обрадовала? Шта ти највише недостаје из тих дана?

Искрено, не бих се никада вратила у средњу школу. Памтим тај период као изузетно стресан. Ишла сам у Средњу медицинску школу и пракса ме бацала у депресију. С друге стране, нисам се никако уклопила у друштво – увијек ми се чинило да су популарније дјевојчице схватиле неку тајну, научиле игру која је мени била потпуно несхватљива. Можда ми једино недостаје она младалачка безбрижност – не мораш да мислиш на рачуне, на то како ћеш да скрпиш за сљедећи мјесец, итд. Живот ти је већ ушушкан у унапријед одређен образац и немаш много да размишљаш, гураш даље. У сваком случају, дивим се људима који иду у средњу школу и успјешно преживљавају тај терор.

За коју књигу сматраш да je сваки средњошколац мора знати и прочитати?

Рекла бих да је то Ловац у житу. Знам да су многи моји другари и другарице прочитали ту књигу и није им се допала, нису се потрудили да уђу дубље у њу. Ипак мислим да треба да је прочитате баш тад — кад се формирате као личности под многоструким ауторитетом — породичним, школским, друштвеним. Можда вас подсјети да сте ипак слободна бића и да је у реду бити другачији.

Шта феминизам значи за Лану Басташић? Какав поглед има данашње друштво на феминизам?

Феминизам је за мене здрав разум. Желим вјеровати да ће дјевојчице које данас иду у основну школу за двадесет година бити двадесет пута еманципованије од мене. Желим вјеровати да ће им нудити боље послове, бољу плату, да ће их читати, да ће их слушати, да их неће прекидати док говоре. Желим вјеровати да ће се једног дана родити дјевојчица која неће мислити о кључевима у својој торби као о потенцијалном оружју за самоодбрану. Њој ће кључ бити само кључ. Има доста заблуда и неистина када се ради о феминизму и вјерујем да их ваша генерација познаје. Међутим, на крају дана, заиста се ради о побољшању положаја половине друштва. Не науштрб друге половине јер када било коме у друштву иде боље, онда је боље свима. Нема ту много филозофије.

Који су светоназори Лане Басташић?

Мислим да је важно смијати се, важно је не узимати ништа здраво за готово, посветити се својим страстима озбиљно, али никада себе не схватати преозбиљно. Све остало дође и оде.