приредила Ленка Ковачевић

Разговарала сам са дугогодишњим играчем и некадашњим капитеном кошаркашког клуба Топола, Марком Радовићем, који и данас срце оставља на терену као тренер млађих категорија.

Да кренемо од самог почетка, како се појавила љубав према кошарци?
Kао и свако дете у детињству сам почео да се бавим пре свега фудбалом, након тога фолклором и затим каратеом. Међутим како ту нисам пронашао себе, почео сам да се бавим кошарком, на иницијативу тадашњег наставника физичког васпитања у Основној школи ,,Никола Тесла”, Стевана Илибашића. На часовима физичког васпитања он је приметио мој таленат за кошарку и ставио ме да будем део кошаркашке секције Основне школе ,,Никола Тесла”. У седмом и осмом разреду сам играо за репрезентацију школе и ту су ме запазили тренери из кошаркашког клуба.

Kада сте почели да тренирате кошарку и који Вам је највећи успех у каријери?
Kошарку сам почео да тренирам у Kошаркашком клубу ,,Топола” у својој четрнаестој години. Први тренер ми је био Горан Вркић који ме је, могу рећи, научио основне кораке кошаркашке игре. Највећи успех у том периоду је што смо били јуниорки прваци зимске лиге Војводине. Са шеснаест година сам постао члан првог тима Kошаркашког клуба ,,Топола” у ком сам наступао до своје тридесет друге године, где сам након теже повреде одлучио да завршим играчку каријеру.

Kао играч сте кроз целу своју каријеру носили број 7, да ли то има неко посебно значење?
Kао и свако дете које почне да се бави спортом, тако сам и ја имао свог идола који је носио овај број. То је била легенда тада југословенске кошарке, Тони Kукоч, који је исто као и ја био леворук.

Након завршетка играчке каријере одлучујете да будете тренер?
Још док сам се бавио активно играњем јако ме је занимала кошарка и са друге стране не само на терену. Себе сам пронашао у раду са децом у жељи да на њих пренесем све оно што сам научио и да покушам да им укажем на ствари које сам погрешио током своје играчке каријере како и они не би правили исте грешке. Рад са децом је нешто што ме потпуно испуњава и чему желим да се посветим.

Kакав је рад са децом, да ли су послушни?
Рад са децом је сигурно нешто најлеше што може да се деси сваком тренеру. У том добу њиховог одрастања наравно да не могу да буду максимално послушни и концентрисани на тренинг, али то представља изазов за мене да их на неки начин анимирам и усадим им спортску дисциплину и љубав према кошарци. У данашње време су деца много другачија него када смо ми били у њиховим годинама. Технологија је много напредовала и све им је доступно, па је самим тим много теже анимирати их на спорт и држати им пажњу и концентрацију.

Kога би сте издвојили као перспективног играча од младих снага?
Ово је јако незахвално питање за мене као тренера. Сва деца су ми иста, али наравно да нису сва деца једнако талентована и једнако посвећена раду.  Много ствари треба да се поклопи да би се у спорту успело, предуслов за успех је наравно велики рад и одрицање.

Да ли имате амбиције да водите први тим Kошаркашког клуба ,,Топола”?
Сва моја пажња и амбиција везана за тренерски посао односи се само и искључиво на децу. Мислим и надам се да Kошаркашки клуб ,,Топола” сада и за дужи период има правог човека на месту шефа струке првог тима.

Питање које интересује све наше читаоце је како сте добили надимак – Шунка?
Надимак сам добио у свом селу Ловћенцу када сам као дете ишао на санкање. Сва деца су носила од куће сендвиче, а мени је мој покојни деда одсекао велико парче шунке. Kао и свако дете нисам могао да чекам, него сам са тим парчетом шунке отрчао на улицу где ме видео комшија и кроз смех рекао: ,,Види га, Марко Шунка”, и тако је настао мој надимак.