приредиле: Маша Шорак и Дајана Ђумић

Да ли сте некада пожелели да се опробате у писању књижевних, или неких других, текстова, а нисте знали како да почнете? Можда већ пишете, али вас је страх да своја дела некоме покажете, да их са неким поделите или представите јавности. Можда бисте то желели, а не знате одакле да почнете. Однедавно је на интернету заживела једна сјајна платформа која нам све то омогућује – да се охрабримо да пишемо, објавимо своја прва дела и повежемо се са заједницом која има иста интересовања. У наставку текста говорићемо о Фусноти (линк до сајта: https://fusnota.rs/ ).

Фуснота је сајт на коме можете читати књижевне и некњижевне текстове написане од стране различитих аутора, оних који имају списатељског стажа и оних који га немају, веома младих и оних са искуством, писаних под псеудонимом и ауторски потписаних. Међутим, када се улогујете, магија почиње. Тада и ви можете постати аутор неке приче, објавити свој есеј, свој чланак, своје промишљање на одређену тему, а све кроз рубрику ПИШЕМ КАО МЦ. Ако сте ипак ту да вежбате, да зарезујете своју оловку и брусите мисао, за вас је рубрика СТАРТЕР ПРИЧА у оквиру које треба да напишете наставак и завршетак већ започете приче. На тај начин можете да се опробате у различитим жанровима, различитим тематикама, развијате машту и вежбате своје израз. Верујемо да, када се једном улогујете и осмотрите целокупно окружење, нећете моћи да одолите, а да се не укључите у рубрику БЕСКРАЈНА ПРИЧА. Она вам нуди могућност бескрајног писања и то у сарадњи са свима онима који су се укључили у овај процес. Заправо, кроз креирање приче, можемо да се дописујемо са корисницима сајта и да  заједно са њима творимо једно књижевно дело тако што је задат почетак, а онда у оквиру коментара свако може да дода наставак на који ће се наредни писац надовезати. И тако у недоглед. Занимљиво и веома заразно. Ако нисте спремни да се изложите, пријавите се под неким псеудонимом и оснажите за нека будућа писања.

Имале смо прилику да разговарамо са Марком Тошовићем, идејним творцем и оснивачем Фусноте, докторандом Филозофског факултета у Новом Саду на Одсеку за српску књижевност. Кроз разговор смо сазнале како је идеја за Фусноту настала и како је развијена у јединствену платформу. Такође, разговарале смо о кључним функционалностима Фусноте, предностима које пружа корисницима и начинима на које може подржати младе писце, истраживаче и све оне који желе да прошире своје знање. Успут, питале смо Марка откуд љубав према књижевности, зашто је важно читати и добиле смо веома инспиративне одговоре.

Реците нам нешто више о томе како сте заволели књижевност, а онда препознали и љубав према писању?

Када сам размишљао о томе шта ћу да студирам, план је био да упишем један специфичан смијер на Полицијској академији на који се годишње прима тридесетак људи, а конкурише неколико стотина. Имао сам добре предиспозиције да будем у конкуренцији – висок просјек у школи, одличну физичку спрему која је могла да ми донесе предност на пријемном, плус возачку дозволу и црни појас у џудоу који на конкурсу за упис на тај факултет доносе додатне бодове. Међутим, имао сам и један хендикеп због ког сам могао бити дисквалификован већ на почетку, а то је диоптрија. Моје рјешење за то било је лично познанство са деканом – он је био тренер једног џудо клуба, а ја активан такмичар, па смо се сретали на турнирима и када сам му предочио своје планове рекао ми је да конкуришем, а да ће се он побринути за очног. Како нисам могао да будем потпуно сигуран у нешто гдје не зависи све од онога што ја покажем да знам и могу, а није ми се паузирала година, одлучио сам да конкуришем и на књижевност. Разлог – нисам морао да се спремам за пријемни јер сам о свакој пјесми, причи или књизи која се нашла на списку литературе нешто знао. Дакле, то знање сам стекао спонтано, не размишљајући да се за нешто спремам, а када је тако, онда је то знак да вам је то нешто интересантно. Пријемни је прошао одлично, а ја сам био срећан што сам упао на буџет захваљујући искључиво свом знању, без ичије помоћи, па се на другом пријемном нисам ни појавио, иако би ме са тим факултетом чекао сигурнији посао. Нисам се покајао и да могу да вратим вријеме, опет бих поступио исто. Књижевност је временом за мене постајала све важнија и не бих је свео на љубав према писању. Бавећи се њоме човјек развија вјештину тумачења, стиче осјећај за детаље и нијансе који му помажу да јасније сагледа цјелину, а то се не односи само на тумачење књига или других умјетничких дјела, већ и на тумачење и разумијевање стварности, од друштвених феномена до појединачних људи, као и на разумијевање самог себе. Осим тога, ова дисциплина нам помаже не само да јасније нешто сагледамо већ и да то што смо спознали, закључили или осјетили прецизно објаснимо и опишемо, тако да је књижевност, у ствари, врхунска способност коришћења језика кроз мишљење и изражавање. Бавећи се њоме, ми постајемо свјеснији, па самим тим и бољи.

Како сте дошли на идеју за креирање сајта?

Рубрике које су на сајту оригиналне у ствари су дигитална верзија вјежби које сам давао ђацима док сам радио као наставник у основној школи, а које су њима биле забавне. Разумије се, те вјежбе се могу прилагодити свим узрастима и радити на различитим нивоима и са различитим капацитетима, што је случај са Фуснотом. Када сам престао да радим поменути посао, јавила се жеља да направим књижевне радионице на којима бих заинтересовану дјецу учио да тумаче књижевност и да пишу сопствене приче, пјесме, есеје, стрипове итд, што је једна од ствари које сада радим. А да ствар буде још љепша, радим то са двоје добрих пријатеља и сјајних професора. Мисао о сајту јавила се упоредо са идејом о радионицама, али како су радионице настале и почеле одлично да функционишу прије сајта, одлучио сам да његова примјена буде шира и да буде за све. Његова функција је да буде мјесто на којем сви које занима књижевност, умјетност, аутентична и креативна мисао – а посебно средњошколци – могу да објављују своје текстове, завршавају започете приче, заједно пишу једну бескрајну и међусобно се читају.

Ви сте иницијатор, занима нас колико људи и из којих све сфера потребно да се један овакав пројекат уради?

У овом случају много. Ту су прво моји пријатељи, од којих су неки такође професори књижевности, коју су својим савјетима и препорукама допринијели да се та иницијална идеја разради и побољша. Затим један професор са Одсека за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду који је, поред добрих приједлога, у сајт уложио и лична средства као хонораре уредницима, његовим студентима, који воде Фусноту. Без њих у овом тренутку сајта не би ни било јер ја немам времена да се њиме посвећено бавим. Кључну улогу су ипак обавили програмери и дизајнери јер су имали слуха да препознају смисао ове идеје, знање да је претворе у конкретан производ, али и вољу да то све направе бесплатно.

Колико времена Вам је било потребно да реализујете ову идеју и како сте то урадили?

Рад на сајту је трајао дуго, али то није објективно вријеме које је потребно за овакву ствар. Напросто, ми смо развлачили, а и упадали смо у различите периоде згуснутог распореда на пословима и у приватном животу, па је рад на сајту често морао да буде на паузи. Када сам имао на уму идеју о Фусноти, али не и њен коначан изглед, позвао сам своју пријатељицу, колегиницу и менторку из основне школе, Марину Топаловић, чији је син директор једне IT компаније у Новом Саду. Занимало ме је колико би коштало да се уради сајт какав ми је на памети, али је Никола рекао да би то урадио бесплатно, тако да су Марина и Никола, у ствари, главни кривци што Фуснота ипак постоји и овим путем им се захваљујем. Волим да нагласим тај детаљ, не зато што то од мене неко очекује, већ зато што Николин гест показује да новац није најважнији и да има смисла радити ствари само зато што мислимо да вриједе, због неких унутрашњих убјеђења, а не само из личне користи. Осим Николе и Марине ту су програмери и дизајнери – Душан, Тијана, Тамара – који су неријетко остајали дуже на послу да би се бавили нечим од чега им посао не зависи. Током рада на сајту битно је добро разрадити концепт како читавог сајта, тако и сваке појединачне рубрике или странице, створити атмосферу, а онда радити на детаљима, како функционалним, тако и естетским, о чему се прича на састанцима. Када сам већ почео да помињем имена, поменућу Симеону и Богдана, Ивана, Слободана, Сандру, другог Богдана, Невену, Дуњу и Младена. Због њих је овај сајт бољи него што би био да нису на различите начине доприносили током његове израде, али и касније.

Коме је сајт намењен и како доприноси друштву? Да ли мислите да овај сајт подстиче младе да стварају и пишу више?

Сајт је намијењен свима, али очекивано би било да највише пажње привуче средњошколцима и студентима. Међутим, немамо ништа против ни да пензионери буду читаоци или аутори јер су и они добродошли. Што се тиче доприноса друштву, мислим да је овај сајт ситница, али корисна ситница, јер у мору празних садржаја који се форсирају, ово је једна квалитетна платформа на којој млади могу да се забаве, стварају, повежу, изразе, читају и пишу, мјесто гдје би мозак могао да се укључи, умјесто да се искључи и ствар која би требало да покрене креативност, а не да је угуши и спута. Ако сајт некога подстакне на писање, сјајно, али и да не буде тако, он је ту за оне који већ пишу, а немају прилику да објављују.

Да ли планирате да проширите могућности на овом сајту и како? У ком правцу желите да се овај сајт даље развија и како планирате да га додатно промовишете?

Овај сајт већ има неке скривене рубрике које нису активне за кориснике, а тичу се видео и аудио садржаја. Ако се стекну услови за продукцију истих, онда ћемо их активирати и за кориснике. Што се тиче интерактивних рубрика, то је за сада то, с тим да би њих требало чешће освјежавати новим почецима. Волио бих да што више средњошколаца и студената сазна за сајт и да више учествују у креирању његовог садржаја. Што се промоција тиче, у мају смо имали одличну сарадњу са Гимназијом „Жарко Зрењанин“ из Врбаса. У њихов Фестивал средњошколске кратке приче укључила се и Фуснота. Приче свих ученика су објављене на сајту и на на нашој Инстаграм страници, а Фестивал је увео награду публике, за причу која добије највише лајкова, и награду публици, за коментар на неку од прича који буде имао највише лајкова. То је била баш успјешна промоција и сајта и конкурса, али и ученика и њихових радова. Волио бих да таквих акција буде више у будућности, али нам се не жури ни са чим, јер смо тренутно сви окупирани другим пројектима, обавезама и пословима. Наставници и професори из свих школа и факултета у Србији, Републици Српској и Црној Гори увијек могу да нам се јаве и предложе сарадњу, отворени смо за све. Исто важи и за издавачке куће и библиотеке, као и за појединце.

Да ли сте се и сами опробали у писању на овом сајту?

Неколико почетака за стартер и бескрајне приче сам написао лично, као на примјер онај о гривастом рису и Адорни, неке бескрајне сам повремено и дописивао настављајући се на нечије реченице, али читаве текстове нисам објављивао на Фусноти, што не значи да ће тако остати заувјек.

Какав је одзив младих за сада?

Текстови се читају, а рубрика Пишем као МЦ ради одлично. Млади људи нам редовно шаљу своје текстове и ми их објављујемо. Очекивао сам да се више играју са бескрајним и стартер причама, али нисмо ни ми довољно промовисали те рубрике, а таква ствар није била присутна раније на интернету, тако да је то можда и разумљиво.

Како сте дошли на идеју да додате опцију блога и како проналазите теме за исту?

Блог је класична рубрика коју имају сви сајтови посвећени књижевности, умјетности, култури, тако да се за њу може рећи да смо је оставили, а не додали. У блогу се за сада налазе претежно текстови студената књижевности и неки текстови преузети са других сајтова, а теме су посвећене књигама, филмовима, стрипу или неким занимљивим феноменима из свијета умјетности и културе. Другим ријечима, свако пише о чему му се пише.

Зашто Ви сматрате да је важно читати и зашто мислите да је прича важна?

Нешто сам од овога споменуо у одговору на прво питање, али да – читање је за мене прије свега вјештина. Постоји онај ниво читања који се односи само на могућност праћења фабуле и онда се читање своди на забаву. То није за потцјењивање јер је важна функција књижевности управо та да нас забави и узбуди. Просто, да није тако, било би досадно. Међутим, постоји и онај ниво читања који подразумијева да се у тексту види и оно што у њему није очигледно, тј. скривени механизми на основу којих нам постаје јасно зашто текст функционише тако како функционише. Ту почиње тумачење и откривање значења. Када се тиме овлада, уживанција и забава скачу на још виши ниво. Ако бисмо текст упоредили са часовником, онда један ниво читања подразумијева да знамо да гледамо на сат, а други да знамо све маханизме који се налазе у њему и захваљујући којима он ради тако како ради. Уколико пак читање упоредимо са пливањем, онда је један ниво читање одржавање на површини, а други познавање разних стилова, могућност да се рони итд, па ви процијените ко више ужива у води. Оно што је важно поменути, вјерујем да вјештину читања може развијати свако, јер она је управо то – вјештина – али примјена вјештине тумачења/читања не задржава се у пољу књижевности. Она је примјенљива на тумачење и читање других умјетности, образаца понашања, колективних или индивидуалних, на читање реалности, друштвене, политичке, економске, на тумачење простора и међуљудских односа, на разумијевање самог себе. Ако текст дефинишемо као нешто чији је основни задатак да нам пренесе поруку и да се из њега нешто сазна, онда заиста много чему можемо приступити као тексту или рећи да је (скоро) све текст. Читање је важно јер нас чини виспренијим, буднијим, свјеснијим, присутнијим, домишљатијим и мислим да вјештину читања треба да развијају сви, без обзира на своје професије, ако ни због чега другог, онда зато што ми се чини да живот може постати прилично досадан ако професију сведемо на функцију. Оно што је такође лијепо у читању је то што тумачења могу бити различита, а подједнако узбудљива и смислена. Право читање није бјег од реалности, већ суочавање са њом и њена спознаја.

Што се тиче важности приче – прича је оно захваљујући чему човјек сазнаје, разумијева и објашњава свијет. Она је, још увијек, нешто најприродније чиме располажемо. Било да се ради о колективној или индивидуалној причи, причи народа или причи појединца, она представља суму наших искустава и чини нас оним што јесмо. Дакле, ми смо све оно што нам је у животу важно, све што смо осјетили, доживјели, учинили, превазишли; све наше љубави, страхови, увјерења, борбе, интересовања, поступци, одлуке; све у шта вјерујемо и чему тежимо; наша мала историја, наша садашост и наша визија јер име и презиме се не памте само због имена и презимена, већ због онога што за то име и презиме везујемо, а све то је прича. Када би нам неко одузео наше искуство, нашу причу, одузео би нам и идентитет и ми не бисмо могли да постојимо онакви кави смо постојали до тада, а пошто човјек природно тежи идентитету, онда бисмо постали оно што неко други одреди да будемо. Зато је важно бринути о својој причи, јер човјек је човјеку прича, суштина егзистенције је у нарацији, не у биологији, приче треба да се живе.

За крај, који је по Вашем мишљењу Ваш највећи успех и шта бисте поручили младима овим путем?

Највећи успјех за мене је то што ни према коме немам осјећање дуга, али не осјећам ни да је било ко дужан мени. Просто, сви моји пословни и пријатељски односи остварили су се и развили зато што смо сви били ту и поступали како смо поступали због својих најдубљих увјерења, зато што нам је било важно и зато што нам је било задовољство. Тако је код мене, а осјетим да је тако и код мојих пријатеља или сарадника. Када се пословима и људима приступа са вјером да радите праву ствар и да су то прави људи – а тај осјећај у стомаку никада нас не вара иако га често игоришемо – увијек се добије много више, него када се приступа ситничаво, користољубиво и политикантски, по принципу ја теби, ти мени. Умјесто осјећања дуга, мене преплављује осјећање захвалности кад год помислим сва своја пријатељства, а осјећај захвалности и осјећај слободе који се са њим прожима, немају цијену.

Младима бих поручио да чине добро до изнемоглости, добро због самог добра, а не зато да би им се вратило, да брину о себи и људима око себе и да тако стварају здравију средину и окружење за живот, да мисле својом главом, али и да знају да освјесте и прихвате кад нису у праву, да се не пореде и не такмиче са другима, већ да се такмиче са собом у тежњи да буду најбоља верзија себе, али да знају да ће бити и грозних периода, када се неће допадати сами себи и да су ти периоди просто ОК, да треба да се превазиђу и да могу да буду корисни за касније, да желе да знају увијек више од онога што им неко каже да је довољно, да буду вриједни и да вјерују.