приредила: Миња Стојановић, 4-1

Како нам се ближи завршетак средње школе, све више размишљам о свему што смо проживели заједно моји другари из клупа и ја. Увек се радо сетим речи наше разредне која нам је још у првој години рекла да се потрудимо да идемо на екскурзије, јер је то оно што ћемо највише памтити. Била је у праву.  За ове турбулентне четири године доста смо путовали. Наше последње, мени и најдраже заједничко путовање, била је матурска екскурзија.

Били смо у Пољској, Чешкој, Немачкој и Аустрији. Толико смо фантастичних ствари видели и пробали, заједно се смејали и уживали, да ми је тешко да све утиске саберем у једном тексту. Било је дивних тренутака, али и оних других, пуних нервозе, љутње, па некад и беса. Из свих тих догодовштина, што добрих, што лоших, „покупили” смо нешто. Неке су нас зближиле, неке научиле новим стварима и вештинама, неке ћемо памтити заувек, а неке ћемо убрзо и заборавити.

Наша шестодневна пустоловина је кренула врло непланирано, а када боље размислим, тако се и наставила. Прво што нас је задесило била је граница на којој смо чекали сатима због чега смо каснили у први град који је требало да посетимо, Краков. Имали смо један кратак обилазак овог града, након чега смо жељно ишчекивали следећи дан и одлазак у злогласни логор из Другог светског рата, Аушвиц. Праћени језом и чудним осећајима у стомацима, споро смо корачали по земљи која чува можда и највеће патње које је наша планета видела. Требало је да посетимо и музеј посвећен логору, али нешто је пошло по злу са нашим картама и остали смо без тог искуства.

То вече смо стигли у главни град Чешке. За неке од нас је уследила прва вожња метроом. Ветар који нас је носио док смо се спуштали покретним степеницама, свима је мамио осмех на лице. Праг је град који се већини највише свидео. Тамо смо видели величанствене грађевине и пробали локалне специјалитете. Слободно време нам је приуштило и да сами откријемо град. Моје другарице и ја смо посетиле Кафкин музеј, једну стару пивницу, библиотеку и једну галерију, а на крају смо неплански ушле у градску кућу и у зграду чешке поште. Вођене истраживачким духом, завириле смо у сваку зграду која нам је деловала интересантно. Ручале смо у подруму старе чешке пивнице окружене препарираним фазанима, чудним лустерима и старим иконама док се у позадини чула нека необична музика. Дуго смо трагале за бесконачним торњем књига који се налази у некој забаченој библиотеци. У својој потрази набасале смо на фине локалце који су нам показали пут, занимљиве витраже и необичне скулптуре деце на улицама Прага. Могу слободно да кажем да се мени и мојим другарицама највише свидео Кафкин музеј, једно врло меланхолично и мрачно место. Осећале смо се као да смо у неком од његових дела. У једној просторији, налик на мртвачницу са именима ликова из Кафкиних дела, налазио се стари црни телефон. Јована је одлучила да подигне слушалицу и тада смо сви чули како човек са друге стране почиње да чита ,,Преображај’’ на немачком.

Следећи дан нас је чекао Дрезден са својом фантастичном архитектуром и широким асортиманом продавница и тржних центара. Неки су се из Дрездена вратили са новим бундама, јакнама и капутима, други су истраживали зидине Цвингер палате, а појединци су покушавали да се споразумеју са локалним становништвом на свом школском немачком.

Посетили смо и један мали чешки град окружен зидинама, Крумлов. Иако врло леп, овај градић није имао ништа посебно да нам понуди, али смо видели медведе, јели турски кебаб, уживали у погледу на реку и једва чекали да стигнемо у Беч. Киша је пљуштала, али то нас није спречило да одемо у Пратер. Страшно смо покисли, али смо се исто тако страшно добро и провели. Прво што нас је дочекало у Пратеру била је кућа страве и ни мање, ни више, човек из Прибоја који у њој ради. Пре вожње смо се лепо испричали са нашим човеком, а онда смо сели у мала колица и кренуо је терор. Толико вриштања, грозних сцена, па чак и поливања водом, баш је било трауматично и нама, а и нашим професорима који су одлучили да поделе ово непријатно искуство  са нама. Најгоре је било када смо се Марија и ја окренуле и схватиле да смо потпуно саме у некој малој просторији пуној костура и чудних биљака које су висиле са плафона, иза нас није било више никога. Ишли смо на све вожње које су биле отворене, вриштали, смејали се и после свега тога трчали по пљуску јер смо каснили на аутобус. Поједини су стигли зелени у лицу, а већина са питањем – ,,Можемо ли молим Вас још пола сата?“ Нисмо остали још пола сата.

Последњи дан нашег путовања провели смо у Природњачком музеју у Бечу који је имао по нешто за свакога, од минерала и стена, до препарираних животиња и фосила диносауруса. Оно што нам се свима посебно свидело, а има и своје специјално место у музеју је Вилендорфска Венера. Тај последњи дан нашег путовања посетили смо вртове Шенбруна. Била је јесен и нису били онако лепи као што се прича. Желели смо да уђемо и посетимо те величанствене просторије, али нисмо имали ни времена, а ни заказаних термина. Зато смо окружили палату са свих страна и провирили кроз све прозоре који нису били затворени шалукатрама. Видели смо раскошне таписерије, неке специјалне пећи, вероватно од мермера и фантастичне златне лустере.

Оно што је најважније је да смо били заједно и свашта видели и проживели. Већину тога нећу поделити, јер нешто ипак треба да остане само у нашим сећањима. Ова матурска екскурзија ставила je лепу тачку на наше заједничке четворогодишње пустоловине. Верујем да ћемо се сви, баш како је наша разредна некада давно рекла, радо сећати свих, али највише ове екскурзије.