Есеј је на првом писменом задатку написала Мануела Бедлег ученица 1-3 одељења

Чудно је то одрастање. Чудно је како дете прохода са осмехом, а кроз живот корача тешко. Како живот зна када и где треба да нас сруши, а када да нам помогне да устанемо? Путеви нам се сусрећу, обилазе и сударају. Одрастамо, као то дете учимо и трудимо се, надамо се и као жито сазревамо.

Са првом росом и поред првог оголелог дрвета основна школа је одлетела са ластама, али никада се неће вратити са тим или другим јатом. Живот пише најлепше књиге и склапа најчудније приче…

Све се одвило тако брзо, непланирано. Помислила сам да је тек почела, а већ је готова основна школа. Ушла сам у школу збуњена, несвесна да почињем испочетка. Улазећи у школу размишљала сам о њој. Учионица је блистала, а празнина је давала неки чудан осећај. Нова лица, карактери, гласови и погледи појавили су се након пар тренутака.

То су били они, нови другари. Збуњени као и ја, пришли су и јавили ми се, први утисак је био диван. Загледану у разред тргло ме звоно. Разредна ведра и пријатна поздравила нас је и упутила у школу. Временом сам се навикла на све нове очи и научила све гласове. Дани су пролазили брзо, па је тако средња школа откривала остатак слике. Тешко је ходати, поготову ако имате гомилу обавеза, а контролне сваки дан. Киша је падала ко да никад неће стати, било је тмурно, црно и тужно. Тек је почела, а већ је досадила школа и обавезе око ње. Била сам уморна од учења, али ведрина и позитивност разреда све је поправила. Ти помало луди, забавни, увек насмејани и расположени, а понекад несташни људи, који никада не знају шта су професори рекли и испричали, добили су посебно место у мом срцу. Иако их не познајем довољно, волим их јер ми улепшају сваки тежак дан.

Живот нас наводи на неочекиване путеве, открива нам нова, а затвара стара врата. Руши и подиже, али увек тачно зна шта ради. Иако нисам желела да упишем школу коју сам уписала, ако сам била тужна што ипак јесам, живот није погрешио. Показао ми је и подарио ново друштво, нова лица, гласове и осмехе. Тешко јесте. Али после кише дође дуга, сунце се рађа. Уз праве људе и осмех на лицу и најтеже ствари се преживе.