Ужурбано довршавам последњу реченицу свог писменог задатка. Добро, није реченица, стих је. Како ли ће професор реаговати када прочита? Звони. Прилазим катедри, гледам га у очи, покушавам да прочитам шта мисли, али професор је нечитљив. Престрављена, враћам се у клупу. Написала сам песму, песму сам написала! Ко још пише песму на писменом задатку? Па, ето, ја. И баш сам задовољна сваком речју. А да ли ће и он? Треба сачекати.

„Којићева, штампаћемо твој рад у Гимназијалцу.” Школски часопис је излазио једном годишње и само су најбољи радови могли да прођу. Гимназијалац, уз будни поглед нашег првог европејца на насловној страни. И моја песма у њему. Прелиставам пожутеле странице тог давног 6. броја из 1997. године. Једно прохујало доба, сведочанство младости већ давно стасалих генерација. Проналазим драге стихове, позната имена, затим непозната… читав мали космос уздрхталих звезда спремних да мењају свет. Не знам када је часопис утихнуо, заћутао, али знам да ту снагу, тај полет, те слободе сада читам у неким новим, младим очима. И заједно са њима и уз њих, опет корачам Доситејевим стазама.
– Сања Којић, професорка српског језика и књижевности

И тако је почела нова прича малог, средњошколског часописа који је прерастао оквире свога имена и од Гимназијалца постао Мезимац. Мезимац по узору на дело Доситеја Обрадовића који нам је био инспирација. Објављено је 1818. године и садржи есеје на различите теме, интересантне човеку просветитељског доба. У жељи да корачамо стазама његовим и пратимо његове идеје, тада знатно испред времена у коме их је промишљао, са племенитим намерама у част ономе чије име носимо, одабрали смо ово име. А како се у нашој култури верује да је име и нека врста знамења, тако је Мезимац заиста постао наш мезимац. Дело које волимо, брижљиво градимо и које представља одраз наших ђака и наше школе – онога што она јесте, али и онога што је била и чему тежи. Тако је Мезимац већ на самом почетку свог бивствовања окупио око себе не само садашње ђаке који својим трудом, креативношћу и проницљивошћу вредно пишу чланке и чине новинску редакцију већ и оне који су завршили нашу школу и у Мезимцу видели могућност да јој се одуже. Уреднички тандем, некада у односу професор – ученик, сада као две колегинице, свој пут у изучавању српске књижевности и културе започео је у школским клупама Гимназије ,,Доситеј Обрадовић“. Сада имамо могућност да у заједничком раду узвратимо и унапредимо оно што је нама школа омогућавала. Љубав коју смо уградиле у овај мали медијско-културни простор у рухо спремно за штампање у свој својој лепоти преточио је Милош Којић, инжињер графичког инжињерства и дизајна, такође бивши ученик ове школе. Предано и стрпљиво радећи на креирању визуелног идентитета Мезимца, Милош је ослушкивао нашу визију и усклађивао је са тренутно актуелном, модерном естетиком. Захваљујући њему, Мезимац је био спреман за штампање и своје прво јавно појављивање. Управо то издање привукло је пажњу шире читалачке публике. Потенцијал ове мале редакције тада је препознала и Тијана Јакишић, погађате, бивша ученица наше школе, а сада менаџер за интерне комуникације у Мајкрософтовом развојном центру Србије која је заједно са својим супругом Сашом Стојковићем, мастером организационих наука, начинила овај дигитални простор за Мезимца омогућивши му тако један нови живот кроз нову димензију. Тијанин предлог о изради блога, те даљем електронском развоју часописа са радошћу смо прихватили, разумевши врло добро хвала које је на овај начин желела да каже својој школи, али и својим примером да ветар у леђа онима који се сада школују и траже своја будућа занимања. Са идејом да на неки начин допринесу раду наше мале редакције јавили су се многи бивши ученици, те је на тај начин Мезимац додатно учинио видљивом везу између школе и њених ученика. У редове које читате и које ћете читати уткане су нити различитих генерација и то je оно што чини највећу вредност овог малог школског медијског простора.
– Дуња Пешут, професорка српског језика и књижевности