приредила: Теодора Вукелић, 1-1

Према Википедији теорија завере је објашњење неког догађаја или ситуације укључивањем завере злих и моћних актера, често са политичком мотивацијом, иако су друга објашњења вероватнија. Веровања у теорије завере су распрострањена у свим земљама. На основу медијских истраживања и информација на друштвеним мрежама, ни Србија по том питању не заостаје.                

Како бисмо сазнали у којој мери бачкотополски средњошколци верују у теорије завере, спровели смо истраживање међу 25 испитаника, од којих је 14 женског пола и 11 мушког. Испитаници у највећем броју потичу из породице у којој је мајка факултетски образована (44%), док је код образовања оца подједнако заступљена четворогодишња средња школа и факултет (32%).

Испитаници су одговарали на питања о вакцинацији, узроцима климатских промена и тачности тврдње да је човек био на Месецу. Већ на почетку анализе анкете било је јасно да испитаници нису сигурни у своје одговоре, односно да нешто више од половине њих (52%) нема став о тврдњама које немају научно упориште.

Тако само 60 % испитаника верује да је човек био на Месецу, 64 % сматра да су узрок временских непогода климатске промене, а не ХААРП -шт је став теоретичара завера, који верују да се управо ти таласи користе како би се њима утицало на временску прогнозу, потресе, мисли људи, понашања и још много тога.

Испитаници се о утицају вакцина највише информишу код лекара (52%), за временске непогоде на друштвеним мрежама и у медијима (36%), а о астрономским темама као што је слетање на Месец преовладава информисање путем медија (52%). Занимљиво је да средњошколци само понекад прочитају садржаје о теоријама завере (48%) или никада (36%).

Менђан Плетикосић: Окружење, медији и друштвене мреже утичу на (не)веровање у теорије завере

Теорије завере су присутне на интернету, као и на друштвеним мрежама, а тумачењем ове теме баве се психолози и социолози, те смо искористили прилику да о томе разговарамо са Илдико Менђан Плетикосић, професорком психологије у Гимназији и економској школи „Доситеј Обрадовић”.

Она сматра да тинејџери почињу да доводе у питање ауторитете и информације које добијају док покушавају да формирају сопствену слику о свету и идентитету, а да у том смислу теорије завере нуде могућност да млади формирају „посебан“ поглед на свет, што код њих ствара осећај да знају нешто што није очигледно свима.

„Ако неко одраста у окружењу где су ове теорије присутне, или ако људи око њега често говоре о њима, већа је вероватноћа да ће и сам усвојити слична уверења. Често се суочавају са питањем како да пронађу своје место у свету, а често осећају несигурност и анксиозност у вези са будућношћу”, објашњава професорка Менђан Плетикосић.

Према њеном објашњењу, „теорије завере често нуде једноставне одговоре на сложена питања и делује да могу помоћи у суочавању са страховима везаним за свет. Такве теорије понекад изгледају као начин да се ослободе од манипулације”.

Истовремено се, како додаје, одговор понекад крије и у самој личности, јер су неки људи склонији да свет гледају кроз параноичну, сумњичаву призму. „Они који верују да ‘више силе’ контролишу догађаје, чешће ће прихватити теорије завере. Оне су често и узбудљиве, а узбуђење је дефинитивно нешто што је привлачно на том узрасту”, каже професорка психологије.

Према њеним речима, критичко мишљење је повезано са степеном образовања, и већа је вероватноћа да ће мање образована средина више веровати у теорије завере, али је то, како каже, случај када је реч о популацији, док на нивоу појединца може бити одступања.

Према овом истраживању, ако поделимо ученике на оне који немају факултетски образоване родитеље, видимо да је однос 5:4 у корист оних који не верују у научну чињеницу, а код ученика који имају бар једног родитеља са високим образовањем тај однос је 10:6.  Коментаришући овај податак, професорка Менђан Плетикосић наглашава да, премда узорак испитаника јесте мали, забрињавајуће је да тек 60% ученика верује да је човек био на Месецу.

„Када анализирамо из аспекта полова, видимо да су девојчице више сумњичаве од момака у овом случају. Генерално је тешко рећи да ли мушкарци или жене верују више у теорије завере, зависи од теме и других чинилаца”, појашњава професорка.

Она додаје и да интернет заједнице и друштвене мреже имају велики утицај на излагање тинејџера теоријама завере, а посебну улогу у савременом добу имају и медији који манипулишу информацијама и који могу допринети јачању веровања у теорије завере, посебно када људи не проверавају изворе или су изложени само оним информацијама које потврђују њихове већ постојеће ставове.

„Људи са ниским самопоуздањем, људи којима је потребна стална контрола, неуротични који пуно стрепе, људи који оспоравају сваки ауторитет, склонији су веровању у теорије завере. Критичко мишљење, промишљање, информисање из више извора, отвореност према свету, оптимизам, едукација − неки су агенси који ослобађају од конспирационих теорија”, поручује професорка Илдико Менђан Плетикосић.

Рабитовски: друштвена несигурност и неповерење у институције као фактори

Професорка социологије у Гимназији и економској школи „Доситеј Обрадовић” Лаура Рабитовски сматра да су млади на друштвеним мрежама изложени сензационалитичким и контроверзним садржајима, укључујући теорије завере, које делују као општеприхваћене због великог броја прегледа и коментара.

С друге стране, како каже професорка, и саме друштвене мреже додатно подстичу овај процес учвршћивања ставова кроз алгоритме који корисницима приказују сличан садржај на основу њихових претходних уверења, чиме се смањује могућност критичког преиспитивања.

„Економски и социјални положај породице може утицати на склоност ка веровању у теорије завере. Људи са нижим социоекономским статусом често имају отежан приступ образовању и поузданим изворима информација. Они су и склонији да свој положај и друштвене неједнакости објасне поједностављеним, алтернативним теоријама како би стекли осећај разумевања и контроле над друштвеном неправдом − попут веровања да економске кризе изазивају тајне групе, а не структурне промене друштва”, објашњава професорка социологије.

Она објашњава да на ширење теорија завере утиче више социолошких фактора, од којих су најважнији друштвена несигурност и неповерење у институције, те да оне често настају као реакција на економске и политичке кризе, посебно међу друштвено рањивим групама које избегавају суочавање са системским изазовима и траже алтернативна објашњења.

„Оне нуде једноставне одговоре који занемарују сложене друштвене, економске и политичке факторе који заиста обликују животне услове људи. У оваквим ситуацијама или када је изражена репресија, институције се доживљавају као некомпетентне и неспособне да реше социоекономске проблеме, а када грађани изгубе поверење у званичне информације, често се окрећу непровереним медијима или личним круговима”, наводи професорка Рабитовски.

Како сматра, образовање има потенцијал да развије критичко мишљење и способност разумевања друштвених и политичких феномена кроз хуманистичке науке, али је масовно образовање тренутно оптерећено стандардизованим садржајем који ограничава овај развој.

„Такође, медијска писменост је тек однедавно уведена у школски курикулум, али нису обезбеђени адекватни ресурси за развијање вештине препознавања дезинформација. Потребно је систематско унапређење образовних метода и наставничких компетенција”, поручује професорка Лаура Рабитовски.