Иза кулиса годишњег концерта Српског културног центра ,,Вук Стефановић Караџић”

приредила Нада Шкорић

У петак 17. 12. 2021. у нашем граду одржан је завршни концерт Српског културног центра „Вук Стефановић Караџић“. Овим концертом завршила се јубиларна 30. година њиховог постојања. Након богатог културног садржаја који су нам током ове године припремали, бројних проба и наступа које су одржали, овај концерт заокружио је причу и био леп поклон свим нашим суграђанима.

Публика је током концерта могла да види следеће народне игре и песме:

  1. Приказ влашких игара из Халова које су изводили чланови првог ансамбла
  2. Игре из Славоније које су изводили млађи чланови СКЦ-а
  3. Народне песме у извођењу Емине Ибрахимовић
  4. Игре и песме из северозападне Србије, Мачве у извођењу првог ансамбла
  5. Млађи чланови СКЦ-а певали су песме ,,Боје” и ,, Коке” из пројекта „Слатка патка“ (Пројекат чине дечје песмице које пише Слободан Булатовић, док децу певачки увежбава Владимир Рац. За сада има 8 снимљених песама и на њима се раде анимације. Све песме можете послушати на њиховом Јутјуб каналу који је направљен са жељом да деца више слушају едукативне песме)
  6. Народне игре у извођењу најмлађих чланова, деца предшколског узраста и ученици првог разреда
  7. Микс игара из околине Београда и Баната у извођењу првог ансамбла
  8. Народне песме у извођењу Сање Човић
  9. Игре и песме из Шумадије у извођењу рекреативне групе СКЦ-а
  10. Игре и песме из Црноречја у извођењу чланова првог ансамбла
  11. Игре и песме из Лесковца у извођењу ученика другог, трећег и четвртог разреда
  12. Игре и песме из Димитровграда у извођењу деце петог, шестог, седмог и осмог разреда
  13. Песма „Ој Србијо“ у извођењу свих чланова СКЦ-а

Након концерта имала сам прилику да разговарам са уметничким руководиоцима и кореографима Слободанком Рац и Дамиром Шиповцем, а онда и са дугогодишњом активном чланицом СКЦ-а Јеленом Црнокрак. У наставку текста можете прочитати како су заволели фолклор, како годишњи концерт изгледа из њихове перспективе и шта је то што нам спремају за наредни период.

Како сте започели своју фолклорну каријеру?

Слободанка Рац: Па не бих рекла каријеру него активност у аматеризму. Било је то 1973. године. Тада сам као девојчица видела неке људе у јeдној сали у Бачкој Тополи како ,,нешто ђускају”. Тада нисам знала шта се то игра. Замолила сам мајку да ме одведе, али је био проблем да се укључим. Тада се нико није бавио децом. Играли су искључиво одрасли људи. Међутим, ја сам толико упорно долазила у салу да их гледам, да је тај господин, који је био кореограф и уметнички руководилац Фолклорног ансамбла „Братство“, видевши како ја стално долазим, питао моју мајку због чега сам ту и зашто их посматрам. Мајка је рекла да ја имам велику жељу да играм, и да бих желела да будем члан када порастем. Не знам тачно због чега, али он се сажалио на молбу и те моје очи које су стално све пратиле, и дозволио ми да долазим на пробе. И ето, од 1973. године до дана данашњег ја сам у томе. Онда као аматер, а од осамдесетих година као професионалац и образовано лице које се бави фолкором.

Дамир Шиповац: Своју фолклорну каријеру сам започео као дечак од својих шест година, предшколац. Шетајући са родитељима овом садашњом главном улицом у Бачкој Тополи, чуо сам звуке музике из дома тадашње ЈНА и ту смо застали. Рекао сам мами да ме уведе унутра и видео сам фолклораше како играју. Одмах сам изразио жељу да се и ја бавим оним чиме се баве и ти млади људи. И ето од тад, од своје шесте године, до дана данашњег, а данас имам 44 године, бавим се народном игром, односно фолклором.

Ко вам је био највећи покретач, најзначајнија подршка и ветар у леђа?

Слободанка Рац: Ако говоримо о фолклору и мом професионалном опредељењу, онда је то био господин Гаћа Силвестер, некадашњи уметнички директор и уметнички руководилац КУД-а „Братство“ у Бачкој Тополи. Он је имао поверења у моју љубав према игри. А онда касније, Јулијан Рац који је био његов први сарадник. Када је господин Гаћа Силвестер морао да оде из града из својих приватних разлога, замолио ме је да пробам да радим овај посао. И ево ја још увек пробам и вежбам да радим овај посао. Тако да су Гаћа Силвестер и Јулијан Рац највећи ветар у леђа и најбоља подршка у мом послу.

Дамир Шиповац: Што се тиче самог фолклора учитељи који су били уз мене од самог почетка су Јулијан и Слободанка. Од њих сам некако и наследио и заволео све то. Тако да сам се и ја касније определио да се професионално бавим народном традицијом и игром.

Како је за СКЦ протекла претходна година?

Слободанка Рац: Све је некако било у знаку вируса корона. Љута сам на ово стање, љута сам на оне који могу нешто да учине, који би можда могли да промене неке, што препуштају да све иде својим током, онако како јесте. А с друге стране, срећна сам што су сви чланови ,,Вука” и они који нас подржавају, били уз нас. Ми смо имали толико програма колико можда не бисмо имали у тзв. нормалним условима. Наша локална заједница је имала много разумевања и дозвољавала нам је да нормално радимо. Тако да ми са нашег аспекта не можемо рећи да нам је било лоше. Можда мало у финансијском смислу јер не можемо да зарадимо. Култура је највише кажњена овим мерама. Не можемо да зарадимо новац, те колико имамо, толико се пружамо. Но, морам заиста да истакнем да сам веома задовољна нашим радом и свим нашим члановима.

Дамир Шиповац: Уз све наше ангажовање, уз све могуће мере и прописе који су донети ми смо током године радили пуним капацитетом. Пробе су одржаване сваки месец, сваке недеље бар два пута. А када се приближи време концерта, некад буде и та генерална проба као трећа у току недеље. Могу вам рећи да смо били баш радни, вредни и да смо доста тога урадили. Деца су у своје ноге уградила много програма.

Какве утиске носите са завршног концерта?

Слободанка Рац: Тешко је да на то питање одговори онај ко прави тај концерт и ко је суштина целог концерта јер сам уметнички руководилац Српског културног центра. Добро је имати сараднике као што су Дамир и Владимир, па је онда све лако. Хвала Дому културе који нам пружа изузетне услове како бисмо могли да изведемо такав концерт. Родитељима који нам дају поверење. Ја сам стварно задовољна. Нисам задовољна тиме што повремено родитељи своју децу која играју фолклор зову „сељанчице мала“ или „сељаци“. Мислим да то није у реду, зато што човек на селу није примитивац и није простак, то је један врло интелигентан и паметан човек. И ова држава на њему и стоји. Тако сам тужна што људи имају можда погрешан став према фолклору. А с друге стране сам изузетно задовољна јер они који су у ,,Вуку” стварно воле игру, вредни су, радни и то су показали на крају, поготово овом последњом песмом. Ми знамо добро шта је наша традиција и њоме се стварно искрено и озбиљно бавимо.

Дамир Шиповац: Концерт који је одржан 17. децембра један је у низу концерата које смо одржавали ове године. Пре месец дана, такође смо играли један концерт и морам се похвалити да су дечије групе, у односу на тај концерт, припремиле потпуно нове кореографије. Тако да могу рећи да је и поред малих грешака које су се јављале у кореографијама, а које су нормалне јер нас је много на сцени, концерт био успешан.

Шта нам спремате за наредну годину?

Слободанка Рац: Ми имамо обичај да сваке четири године правимо један интересантан концерт, балски концерт. Желимо да прикажемо како је некада живела грађанска Србија, чиме се она бавила и како се забављала. Тај концерт је планиран и много раније, али никако не можемо да га изведемо због вируса корона. Приступ сали Основне школе „Чаки Лајош“ није нам био дозвољен због донетих мера заштите. Сада тај концерт планирамо за крај фебруара 2022. Надамо се да ћемо успети да дођемо до свести оних који о томе одлучују зато што се спортске активности у сали редовно одвијају уз публику. Зашто ми не можемо, питам се и ја. Тражили смо термин и искрено се надамо да ће господин градоначелник, који је изузетан човек и пуно помаже у свему, наћи начина да нам дозволи да одржимо концерт у основној школи крајем фебруара, када је и наш рођендан.

Дамир Шиповац: Код нас се увек нешто ново спрема. У плановима имамо рођендански концерт, који треба да буде крајем фебруара, а којим ћемо народ у граду поново вратити у неку градску средину, неки градски живот. Но, све зависи да ли ћемо моћи да добијемо салу Основне школе „Чаки Лајош“ јер тај програм, знате и сами, не можемо да изведемо у сали позоришта. Он захтева потпуно другачији приступ, другачију сценографију и другачије костиме што на сцени позоришта није могуће извести.

Са великим задовољством разговарала сам са Слободанком и Дамиром, а онда ми се у разговору придружила и Јелена Црнокрак. За наш часопис чланица првог ансамбла говорила је о својим почецима и разлозима зашто воли фолклор.

Колико дуго се бавиш фолклором?

Фолклором се бавим од своје седме године. Пошто сад имам тридесет, значи двадесет и три године активно играм.

Шта је за тебе фолклор?

Фолклор је веома битан део мог живота зато што сам ту стекла много пријатељстава, упознала много људи, других градова, култура. А такође ми је битан и због физичке кондиције коју тако одржавам.

Какве утиске носиш са завршног концерта?

Мислим да је завршни концерт био веома леп, да смо показали нашој публици шта смо радили у ових претходних дванаест месеци. Надам се да је публика задовољна.

Шта очекујеш у наредној години на пољу народне игре?

Очекујем да ће бити боља година. Иако смо ми и ове године уз све ово што нас је снашло успели да путујемо, не много преко границе, али Србију смо обишли. Ипак, надамо се да ће следећа година бити боља, да ћемо моћи више да путујемо, да ће се више фестивала одржавати и да ће се ова ситуација са короном смирити.

Захваљујемо се Слободанки, Дамиру и Јелени што су се одазвали нашем позиву за разговор, а у наставку вам остављамо фотографије са концерта. Уколико имате своје утиске, пишите нам у коментарима концерта.

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.