Успех је сачувати доброту, Милица Вучковић

приредила Теодора Танасић

Милица Вучковић je наш млади његошолог, професор српског језика и књижевности, докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду, активиста у култури и ентузијаста. Данас сам имала прилику да разговарам са њом.

Шта је у Вама пробудило љубав за књижевност? Када сте први пут схватили да Вас то интересује?

Дан када је у моје двориште улетело перо неке птице, вероватно голубије. Не знам како птице размишљају о крилима, али рекла бих да њима летење није никакво чудо над чудима. За њих је то начин живљења, за нас је то супер-моћ; крило је птицама обични део тела, а нама су крила обећање посебне слободе, велики, највећи симбол. Замишљала сам да је то порука коју ми шаље неко дете из другог дела света, да је то писмо које путује из једног дворишта у друго и сви будемо на крају дотакнути чаролијом коју прави нежност тог једног пера, повезани неком, чак и микроскопски невидљивом, тајанственом нити. То ме је толико усхитило. Тада сам имала пет година
и почела сам да пишем приче. Једну нарочито волим, о људима који живе у два краја шуме и никада се не срећу, не слуте да нису сами у тој шуми, никад не истражују шуму до самог краја. Сада ми та прича звучи невероватно моћно и озбиљно и вероватно ћу је некад написати поново, богатијом реченицом и јаснијим мислима. У то време нисам знала за зарез и тачку, само сам ређала слова и речи – без икаквог размака (смех), мада се разуме шта је писац хтео да каже.

Можете ли ми рећи нешто о књижевном клубу? Како сте дошли на идеју његовог оснивања?

Замислила сам да сам средњошколка, шта је то где бих ја волела да идем у слободно време. Клуб у коме се разговара о књижевним делима, праве дебате, пише, уче нове речи матерњег језика, а све то уз забаву и дружење – то би био мој избор, зато сам одлучила да то створим, наравно уз подршку једног броја људи. Међутим, морам да признам да је корона озбиљно уздрмала реализацију мојих идеја о књижевном клубу, али ћу се обрачунати већ некако са застојима и последицама, па ћу као птић опет из гнезда да полетим. Линк до књижевног клуба можете наћи ОВДЕ.

Извор: www.juznevesti.com

На Вашем инстаграм профилу можемо видети да волите путовати. Да ли уживате у откривању нових места и људи? Које место је оставило највећи утисак на Вас?

Процес откривања нових места и људи доноси ми невероватну количину радости и инспирације, не само инспирације за писање и рад, већ и за дисање. Мислим да сам заљубљеник у путовање као кретање више него у дестинацију. Најлепша су ми путовања када нисам знала ништа о месту у коме путујем, тада би се све претворило у авантуру. Недавно сам се пробудила у шест ујутру, нисам могла да спавам и у седам сам се прикључила групи људи која је пошла да истражује једну стазу дужине двадесет километара. Наравно, пешачка је тура у питању. Ето, таква су ми истраживачка путовања незаборавна и незаменљива. Све више ми се допада брзинско спремање за пут, препуштање догађајима на путу (неконтролисана путовања, никако не путовања по сатници), отворени кофери у предсобљу на које се обавезно саплићем, али ме подсећају на још једну важну ствар: ми увек путујемо. Ако не телом, онда кроз сан, кроз сањарење, кроз машту. Цео живот је једно путовање – свака особа вас нечему научи, свако место вам нешто дода, а може се десити и да вам узме. Не треба се бојати. Много је места која су ми се утиснула у око и срце. Истанбул је невероватан, али невероватно је и село Топли до у близини Пирота, где нема домета и где ми је вечеру – парче сира – продала једна бака, која притом није знала бројеве, па ми је казала да јој дам колико било пара. Планински врхови и падине су, сви до једног, остали у мени. Волим све у Србији и Црној Гори, а волела бих да видим и океан и пустињу и још понеку земљу.

Приметила сам да сте више пута посетили Панонски дечји град. Шта Вас толико везује за њега?

Панонија је за мене много више од дечјег града и места у Војводини. Панонија је мој дом, моја љубав. По мери је моје душе. За Панонију ме везују пријатељи, једна срна са двоје деце, деца Паноније која су у међувремену одрасла и сада су ми и деца и пријатељи и учитељи, за Панонију ме везују жмурке и лопови и жаце, за Панонију ме везује сладолед у хотелу, купање у језеру и клизање на залеђеном језеру, поглед на ветрењаче, много загрљаја, неки пољупци, свашта баш. Једном ћу дуго о томе причати, покрај ватре, неким људима.

Одржали сте пуно предавања о Његошу по Србији и Црној Гори. Да ли сте имали неко лоше искуство, да се неком није свидело Ваше предавање?

Верујем да има оних који су мислили да то како предајем није довољно добро и добро је да има и таквих људи, није добро да је све увек добро. Међутим, мени су после предавања прилазили само они који су имали речи хвале и пријало би ми да знам да су били искрени. Иначе имам свешчицу у којој оцењујем свако своје предавање оценом од 1 до 10. Нека предавања су била толико лепа да би сат времена прошло као минут, да је било чак и суза, тако јаких размена енергије, то су тренуци у којима помислите како вреди и ваш труд, и ваше знање, али понајвише вреди љубав и страст којим нешто радите. Ја нисам одлазила тамо да причам о Његошу суве историјске податке или да тражимо стилске фигуре. Увек је то била прича о човеку, животу и космосу. И онај ко никад није чуо за Његоша, могао је да буде присутан. Свашта данас постоји на Гуглу. Али на Гуглу нема емоција, Гугл нам то неће дати. То морамо да створимо, а ако делимо са другима, и ми ћемо добити. Надам се да ћу у скоријој будућности имати још.

Како проналазите позитивност у свему?

Понекад сам јако потиштена, толико да може да ме расплаче помисао како Пакистан и Индија ратују, иако не знам никога лично ко тамо живи. Имам своје туге – оне ме, сигурна сам, чине бољом особом, јер зло не тугује. Али радост мора да прати тугу, мора и да је надвлада. Та мисао ми вероватно и даје гориво да возим кроз дане,
да будем позитивна. Оно што проналазимо у другима – упамтите добро – то или носимо у себи или ћемо то ми понети на својим леђима. Ако сте у догађају или човеку пронашли нешто добро, вама ће због тога бити добро, биће вам боље, биће вам још боље. Лако је пронаћи нешто што не ваља, али то је за слабиће и кукавице. Тражење позитивности у свему је за храбрије, искреније, чистије у срцу. То је за људе који желе да проживе овај живот широким плућима и широм отворених очију. Свако бира.

Шта сматрате својим највећим успехом? Да ли мислите да можете још више да напредујете?

Не само да мислим већ знам да морам још многооооо, многоооооо да радим да бих била добра, боља, још боља. То је процес. Живот је путовање али и непрекидна школа. Некад се деси да понављамо разред, да се спустимо испод нивоа. А у следећем узлетимо. Успех није увек узлетање, успех је поднети лоше тренутке и неуспехе. Раније сам сматрала да је мој успех да завршим школу, сада мислим да ће бити успех да коначно објавим књигу, па кад је објавим, мислићу како је успех нешто треће, четврто. А знате како…? Питање је да ли је то баш велики успех. Мојој баби је био успех када помогне крави да се отели, а не моја петица из математике. Било да је неком успех
данас десет хиљада пратилаца на инстаграму, нови ролери или само да се домогне оброка, макар једног и макар из контејнера, једно ми се чини сигурним: успех је сачувати доброту.

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.