Уметност је начин комуникације, Хелена Аксамит

извор: приватна архива саговорнице

приредила Ања Мартиновић

Хелена Аксамит је млада српска уметница, балерина, глумица. Рођена је 1992. у Врбасу и дете је из мешовитог брака, отац јој јe Пољак, а мајка Мађарица. Детињство је провела у Будви, где је и завршила основну школу, а у Новом Саду је завршила Средњу балетску школу, где је била ђак генерације и упоредо радила у Српском
народном позоришту. Позоришну каријеру је наставила у Будимпешти, а прославила се у улози Кларе у филму Горчило – јеси ли то дошао да ме видиш. Године 2014. вратила се у Црну Гору и основала своје две балетске школе, у Будви и Тивту, где ради као професор балета.

Шта уметност представља за тебе, када си се пронашла у њој?

Уметност је начин комуникације људи чија креативност и таленат углавном буде уникатна. Она је комплексан систем технике, неправилности и укуса. Било која креативност и уметност нестаје из маште и емоције извођача. Самим тим, сваки уметник је осетљив и рањив. Публици да своју душу, а његов успех зависи искључиво
од публике која даје суд са ,,свиђа ми се / не свиђа ми се”.

Где и како проналазиш инспирацију за свој рад?

Моја инспирација, сва снага и љубав долази из музике. Музика ме покреће, лечи, а и рањава. Као дете музичара, никада нисам волела да седим и вежбам неки инструмент. Покрет и плес је увек био мој начин исказивања љубави према музици. Било то у позоришту или у туш кабини, музика је део мог 24-часовног дана. У овим временима, када више немамо живу музику или било какву уметност, мој живот је постао много празнији. Једва чекам да поново будем у могућности да срастем са њом.


Како си добила улогу у тако великом пројекту? Да ли си се пронашла у тој улози?

Улогу у Горчилу сам добила веома спонтано. Екипа која је учествовала у филму иза камере је већ тада била у процесу писања идеја. Господин Милан Караџић, режисер филма, има велику моћ маште и предвиђања. Он види готов пројекат пре него што постоје било какви обриси приче. Сматрао је да ће се прича балерине добро уклопити као контраст са особинама осталих ликова, времена и места радње. Хвала му на томе неизмерно! Ја сам офарбала свој живот једним необичним и ретким искуством. Сматрам да сам се добро пронашла у тој улози, јер смо направили Клару која је веома слична мени. Жао ми је само што сам ту прилику добила још док сам била јако млада. Мислим да бих је сада још боље одрадила.

Како си дошла на идеју да оснујеш своју балтеску школу?

На идеју сам дошла, поново, природним следом околности. За разлику од великих уметника, ја никако не волим да гладујем, а одећу итекако волим. Са друге стране, балетски живот је тежак због природе наше свакодневнице. У трикоима вежбамо, покрећемо се, плешемо испред људи, а људи су халапљиви. Мимо гладовања, имала сам велики број несрећних догађаја са људима који су водили позоришта, у којима сам радила. Пред отварање балетске школе, живела сам сама, далеко од куће и имала сам свега 19-20 година. Нисам се осећала безбедно. Одбивши ту господу старију од мене и по 15-30 година, видела сам како у њима расте бес. Њихово грубо понашање стварало ми је страх и одбојност према највећој љубави у мом животу. Осетила сам се заробљено. Нисам знала како да се изборим, па сам на крају изабрала пуку љубав. Вратила сам се у Црну Гору код својих родитеља, отворила школу, где су се апсолутно све моје потребе испуњавале. И даље верујем да ћу једног дана изградити своје позориште и бавити се балетом из угла кореографа.

Да ли је бити балерина храброст? Да ли су постојала нека одрицања?

Бити балерина није никаква храброст. Бити балерина значи да постоји љубав и таленат. Слушати своје срце није храброст, већ нормалан след дешавања који настаје у здравим околностима: околина која то разуме и подржава. Уметност, као готов производ који се пласира на тржишту је настала као потреба људи за забавом. Настанком
телевизије, уметност постаје потенцењенија него икада. Цена животних намирница свакодневно расте, док цена уметности и уметника опада. Хранити се и облачити од тог позива је знак незаинтересованости за лагодним животом. Међутим, нико од нас не размишља или не разуме битност новца као дете. За разклику од осталих позива, где школовање почиње са 18-19 година, школовање уметника почиње у раном детињству. Балет је позив који се тренира напорно, свакодневно и целодневно. Са сваком паузом, човек губи кондицију и умеће. Повратком у салу, играч почиње да се гради испочетка. Самим тим, ми немамо пуно слободног времена за неке активности које други људи раде. Међутим, нико од нас не гледа на то као на одрицање. Наш циљ је да постанемо бољи, најбољи. Неодласком на тренинг, ми се одричемо наших циљева. У супротном смо само на добитку. Не памтим ни један свој дан када сам помислила да се одричем нечег што се налази ван тих
четири зида сале, сцене.

Шта би саветовала саветовала девојчицама, будућим балеринама, уметницама у остварењу својих снова?

Свима бих саветовала да прате своје срце. Временом, да науче како да препознају паметне изборе. Хрaнити душу и ум. Прихватити добре и тешке моменте као нормалан део живота. Освестити наше тренутно бивствовање, у овом облику, на овом свету каквог га ми познајемо, јер никада не знамо када ћемо изгубити тај луксуз и шта нас чека после. Док год слушамо наше биће изунутра, ми смо срећни и испуњени. Жеље се мењају и то је у реду. Зато, увек слушати оно што се тренутно дешава у нама. То не значи окренути се само према себи. Бити добар према другима! Ми смо социјална бића. Колико требамо себе, толико су нам потребни и људи око нас. Осмехом и љубазношћу, познатим и непознатим људима око нас и у пролазу, добијамо исти третман који нашу душу ставља у мир, срећу и спокој. То нам је потребно да бисмо били храбри у овом кратком и несигурном животу.

извор: приватна архива саговорнице
Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.