приредила: Александра Живанчевић, 3-1

Лаж је јако брза, она се може смислити за три секунде, ако бисте желели да се одбраните, било би вам потребно можда и сат времена.
Сведоци смо да на друштвеним мрежама и у медијима којима смо свакодневно изложени, постоје и информације које су суштински нетачне, те искривљују праву слику о предмету писања, доводећи читаоце у заблуду. Поставља се питање: како се изборити против дезинформација у медијима и какве механизме имамо на располагању?
Одговор нам је дао доцент Филозофског факултета у Новом Саду, Стефан Јањић из Бачке Тополе, који је с обзиром на свој професионални рад, већ ветеран у медијској писмености.
Стефан је завршио основне студије новинарства на Филозофском факултету у Новом Саду, као студент генерације, да би потом на истом факлутету завршио и мастер студије комуникологије, те започео Интердисциплинарне докторске студије у области друштвених и хуманистичких наука. Доцент је на Одсеку за медијске студије, а тренутно се припрема за одлазак у Велику Британију на постдокторске студије. Добитник је многих награда и стипендија, а током свог рада објавио је преко 20 научних радова.

Водећи се чињеницом да сте написали научни рад на тему медијске писмености и да сте изразито продуктивни у том домену, шта за Вас представља медијска писменост и зашто сматрате да је она важна?
Медијска писменост је промишљен критички приступ медијским садржајима, баланс који треба успоставити у избегавању две крајности – вероварња и прихватања свега што видимо у медијима и одбацивања свег садржаја као нетачног и манипулативног. Веома често се дешава да публика наступа са становишта цинизма, нема поверења ни у кога, сматра да сви новинари лажу, да су сви медији исти, што такође није истина. Дакле, задатак медијске писмености био би да пронађе неку златну средину, и да укаже на оно што је у новинарству ваљано, исправно, етично и корисно, пошто се новинарство, ако је исправно, бави јавним интересом. Други задатак би био да укаже на оно што је у новинарству погрешно и манипулативно.

У наставни програм гимназија широм Србије уврштен је изборни предмет језик, медији и култура. Kолико овај поступак може бити учинковит у ширењу свести о медијској писмености и медијима генерално?
Мислим да је тај поступак био веома значајан о чему могу да сведочим из прве руке, јер радим на факултету и знам како је раније било дочекати бруцоше који нису имали часове обуке из медијске писмености, а како је то сада. Дакле, много су припремљенији, владају одређеном терминологијом, више се интересују за ту тему, чак и ако не упишу студије журналистике, знају основне концепте који се тичу медија и знају шта би требало да буде функција независних професионалних медија. Са друге стране, свестан сам да у великом броју школа нема адекватног кадра који би држао те часове, па се врло често дешава да овај предмет држи неко ко има мањак у фонду часова. Ипак, велика већина просветних радника чак и ако нема некакве припреме и уџбенике интуитивно осећа које су то кључне поруке које треба пренети ученицима како би се на тим часовима развиле квалитетне дискусије. Истраживање које смо радили показало је да и ученици и професори воле овај предмет. Виде га као нешто што је корисно и што је у вези са њиховом свакодневицом и интересовањима.
Kоја старосна група је највише изложена дезинформацијама?
Ово ће можда бити један стереотип, али ја бих рекао да су дезинформацијама највише изложени старији људи из руралних средина, који немају никакву прилику да осете медијски диверзитет, да чују различите интерпретације и различита тумачења. Дакле, они који су изложени само једном извору информација или низу сличних извора информација. Kада је реч о млађим генерацијама, не мислим да је ситуација идеална, али они су и даље под великим утицајем друштвених мрежа и својих вршњака, па ако и постоји одређени проблем или лаковерност, уколико наседну на одређену манипулацију, то се врло брзо коригује кроз разговор. Са друге стране, велики део старије популације нема ту прилику, јер је окружена својим истомишљеницима.

Kако просечан грађанин може развити критичко мишљење према медијским садржајима, те избећи могућност дезинформисања?
Важно је остати инфорсмисан. Потпуно разумем људе који су због огромне количине информационог шума одлучили да избаце телевизор из куће, да не купују новине и да не посећују портале. Мислим да човек који је одговоран, који жели да живи и доприноси одређеној заједници мора бити информисан, пре свега кад је реч о темама од јавног интереса. Наравно да на том пољу влада велико тржиште дезинформација, али се отпорност гради управо кроз излагање и информацијама и дезинформацијама. Такође, гради се и кроз слушање других људи, не само на телевизији и у новинама, него и људи којима сте окружени. Тако можете сагледати на који начин они граде одређену аргументацију и како аргументују своје ставове. Важно је сузбијати свој его, онај који нам говори да увек морамо бити у праву, и да је прва идеја која нам је пала на памет нужно и тачна, јер врло често није.

Kоји је просечан број дезинформација са којима сте се сусретали на дневном нивоу док сте били уредник портала „Фejкњуз  Трагач“?
Немогуће је проценити број дезинформација на дневном нивоу. У Србији је регистровано више од 2500 медија, многе од њих објављују велики број манипулација, али наравно, не сви. Kада би неко желео да истражи колики је то број, он би читав свој живот могао да потроши на само један дан медијских садржаја. Лаж је јако брза, она се може смислити у 3 секунде. Ја бих сада могао да Вам кажем нешто неистинито о Вама за 3 секунде, ако бисте желели да се одбраните, било би Вам потребно можда и сат времена. Иста се слика преноси заправо и на медије. Анализа дезинформација је далеко спорији процес од смишљња истих.

Ускоро путујете у Велику Британију на постдипломске студије. Чиме ћете се тамо бавити, и шта то представља за Вас на личном и на професионалном плану?
Будући да постдокторске студије морам завршити у року од пет година након докторирања, појавио се један позив из Велике Британије који је био усмерен конкретно на тему дезинформација у Србији. Бавићу се начином на који људи разумеју дезинформације и дискутују о њима. Истраживање ће бити спроведено кроз фокус групе. Окупићемо људе сличних и различитих размишљања, те видети како ће изгледати дискусија када се поведе нека табу тема о којој има доста дезинформација. Тако ће се открити како у неким ширим заједницама фукционише кружење дезинформација, како се оне подупиру одређеним аргументима, личним ставовима и емоцијама.

Шта бисте поручили људима који би желели да се заштите од великог броја дезинформација које чине свакодневицу?
Моја порука би била да не беже од дезинформација, већ да их макар повремено прочитају. На тај начин се гради имунитет, као и када се вакцинишемо, па примимо малу дозу вируса или отрова у свој организам. Потребно је, дакле, повремено прочитати неку лаж како би се стекао утисак о томе како лаж изгледа, како се шири и како може потенцијално да утиче на људе. Други савет би био да се помогне старијим људима који немају довољно широк извор информација.