Сви имамо успоне и падове, Ан Мари Ћурчић

приредиле: Јована Станивук и Сара Грујић

Десети септембар – Светски дан превенције самоубиства. Мисли о одузимању сопственог живота могу се месецима, па и годинама ројити у нечијој глави. Само трен је довољан да се остваре. Додајмо томе да је суицид водећи узрок превремене смрти код младих, а међу првима код старијих особа. Зато је важно да слушамо људе око себе, да их осетимо, чувамо, примећујемо, како нам их тај један тренутак не би заувек однео.
Ако не можемо сами, ако смо се нашли на мрачном месту без излаза, добро је знати да постоји неко ко ће нас саслушати, разумети, пружити потребну наду, утеху, дати пријатељски и користан савет. Ти невидљиви, непознати пријатељи доступни су сваког тренутка 24 часа дневно на СОС линији за превенцију самоубиства KПБ ,,Др Лаза Лазаревић” позивом на број 011 77 77 000. СОС линија центра ,,Срце” добија се позивом на број 0800 300 303 сваког дана од 14 до 23 часа. Помоћ можемо добити и од најближих психолога, педагога, лекара. Само треба изговорити наглас.
О овој важној теми наглас и снажно говори Ан Мари Ћурчић. Након трагедије која је задесила њену породицу, иступила је и одлучила да покрене иницијативу „За Тебе #ВАЖНОЈЕ”. Веб страница има подршку Фондације Ана и Владе Дивац, Балканског фонда за демократију и Амбасаде Kраљевине Норвешке у Београду, а покренута је у циљу едукације и очувања менталног здравља. Садржи поуздане изворе који могу помоћи да боље разумемо важност менталног здравља.
Госпођа Ћурчић је наш саговорник, а у њеним исцрпним одговорима моћи ћете да прочитате како препознати и како помоћи.

На који начин помоћи особи која изражава симптоме анксиозности/депресије?
Пружање подршке особи која се носи са психолошким/емоционалним изазовима пре свега подразумева да смо спремни да је пажљиво саслушамо. Врло је важно да током разговора (по могућству, на неком мирном месту) не преиспитујемо и не минимизирамо њена осећања већ да их заиста уважимо, без осуде и ,,постављања дијагнозе”. Такође је битно да будемо стрпљиви, да ту особу не форсирамо да са нама подели више него што је у том тренутку спремна – сасвим је ОK да нека питања остану отворена, али је важно да јој ставимо до знања да смо спремни да је саслушамо, кад год то буде пожелела и за то буде била спремна. Такође је важно да је подсетимо да изазови са којима се суочава чине део универзалних људских искустава – сви ми имамо успоне и падове, сви некада и ,,запнемо” и сасвим је у реду да поделимо са особама које су нам блиске оно што осећамо. Поремећаји расположења попут депресије и анксиозности су поремећаји који се, уз помоћ стручњака из области менталног здравља (укључујући и школског психолога/педагога), могу превазићи – подсетите ту особу да је у реду потражити и стручни савет и помоћ, да и то чини део више него важне бриге о себи и да нема разлога стидети се, да тражење помоћи није одраз слабости – ако немамо проблем отићи код лекара када нас, на пример, боли грло, зашто би то био проблем када је реч о професионалцима који нам могу помоћи да се лакше носимо са изазовима менталног здравља? У том смислу, можете јој предложити да заједно потражите стручњака или да заједно истражите кредибилне веб странице на којима се могу наћи поуздане информације о проблему који је тишти, као и контакти институција или саветовалишта којима се може обратити за помоћ. У најкраћем, када желите да помогнете некоме ко се носи са потешкоћама менталног здравља, важно је да имате у виду да ваша улога није да ту особу ,,поправите”, већ да јој будете поуздан и пријатељски ослонац. Још једна битна напомена: сетите се да је у свему томе подједнако важно и да бринете о себи.
Kада су млади у питању, депресија најчешће узрокује стални осећај туге и губитак интересовања за некада омиљене активности. Но, она се може битно другачије манифестовати него код одраслих – та дубока туга, указују стручњаци, може бити закамуфлирана љутњом, бунтом, немарношћу према себи или преокупираношћу физичким изгледом. Ниско самопоуздање и изразита самокритичност су веома чести, што може довести до ризичног и промискуитетног понашања, само да би та особа себи доказала да је вољена и прихваћена. Депресија код младих може довести до проблема са концентрацијом и учењем што за последицу може имати нагли пад школског, односно академског успеха. Све то је неретко праћено дубоким осећајем кривице, уверењем да су ,,безнадежни случајеви” који увек изнова изневере и себе и своје родитеље. Није реткост да се прибегне конзумирању алкохола и психоактивних супстанци како би се осећало боље, но то са собом носи ризик од стварања болести зависности.

У којој мери друштвене мреже утичу на ментално здравље?
Мислим да је пре свега важно истаћи да интернет и друштвене мреже/платформе, сами по себи нису лоши, напротив – спадају у једну од најдрагоцених тековина савремене цивилизације која је значајно унапредила видове комуникације, могућност повезивања са другима што нам је као људским, односно друштвеним бићима, преко потребно. Но, чињеница је да су друштвене мреже ту природну потребу за припадањем и прихватањем подигле на један потенцијално опасан ниво, посебно када је реч о корисницима који се налазе у тзв. формативним годинама (тинејџери и адолесценти). У том развојном периоду који је и сам по себи веома интензиван, буран, који са собом доноси бројне промене док се тражи ,,своје место под сунцем”, врло је присутна опасност од упадања у замку вредновања себе кроз број пратилаца, лајкова, упоређивања себе са, то посебно желим да нагласим – НЕРЕАЛНИМ стандардима лепоте и успеха, уз истовремено наметање тзв. императива среће. Све се то и те како може лоше одразити по ментално здравље – осећај мање вредности, губитак самопоуздања, потиштеност, само су неке од последица. Уз то, не заборавимо и на проблем дигиталног насиља који поприма алармантне размере свуда у свету, па тако и код нас. Зато је веома важно да и као појединци и као друштво радимо на едукацији, на јачању дигиталне писмености како младих, тако и одраслих – као што рекох на почетку, бенефити правилног и безбедног коришћења интернета, а тиме и друштвених мрежа, заиста су огромни. Много тога позитивног можемо урадити управо путем друштвених мрежа. То говорим и из искустава која смо стекли покретањем иницијативе “За Тебе #ВАЖНОЈЕ” која се бави промовисањем заштите и унапређења менталног здравља. За две и по године постојања, путем истоимених налога на Фејсбук и Инстаграм платформи, успешно градимо једну растућу онлине заједницу која тренутно броји скоро 22 хиљаде људи из целог региона, што је опет само један у низу показатеља о размерама потреба да се о менталном здрављу, односно о психолошким и емоционалним изазовима са којима се свако од нас може суочити, отворено разговара, без страха од осуде, неразумевања и стигме.

Да ли наметање императива среће гура људе у депресију?
Притисак ,,императива среће” је несумњиво огроман јер не само да смо му свакодневно изложени, већ се кроз исти намеће идеја да смо сами ,,криви” уколико се не осећамо срећно и да, самим тим, нешто са нама ,,није у реду”. Уз то се потпуно пренебегава чињеница да је живот све само не равна линија током које ћемо 24 сата дневно бити срећни, а да не говорим о више него упитној призми кроз коју се тај појам ,,среће” посматра. Да ли тај притисак императива среће, односно токсичне позитивности може довести до поремећаја расположења попут депресије? Свакако да може, но мислим да то у великој мери зависи и од личности, од њених капацитета да се носи са психолошким и емоционалним изазовима који чине саставни део живота сваке људске јединке. Отуда је веома важно да (на)учимо како да препознамо и прихватимо своја осећања, како да њима управљамо посебно када је реч о оним непријатним попут туге, љутње, страха… Сетите се да је свака емоција валидна, да свака има своју функцију, да су оне наш одговор на дату ситуацију, догађај, на неку појаву или особу. Сетите се и да сви ми имамо лоше дане и да је ОK и кад нисмо ОK. Но, када таква осећања постану преплављујућа, када са њима не успевамо да изађемо на крај, више је него ОK потражити помоћ.

Да ли се анксиозност као поремећај потцењује и занемарује?
Мислим да однос према потешкоћама и поремећајима менталног здравља, па тако и према анксиозном поремећају, пре свега зависи од степена едукованости на ту тему. Иако позитивних помака несумњиво има, бојим се да још увек живимо у друштву у којем су предрасуде, негативни стереотипи и стигма и даље дубоко укорењени.
Спадам у ред оних који дубоко верују да кључ ефикасне превенције поремећаја менталног здравља лежи и у благовременој и континуираној едукацији – у свету постоје бројни примери добре праксе где се о техникама заштите и унапређења менталног здравља учи од малих ногу, где оне чине саставни део наставних програма, од вртића до факултета. Искрено се надам да ће то почети да се примењује и код нас, тим пре што Светска здравствена организација већ неколико година упозорава на забрињавајући пораст анксиозног и депресивног поремећаја у популацији младих.

Мора ли депресија нужно бити видљива и лако приметна окружењу особе коју мучи?
Не мора, и то јесте проблем – све чешће се говори о тзв. ,,насмејаној депресији”. Под тим се подразумева да споља гледано, особа делује потпуно срећно и задовољно, делује успешно, весело, остварено, док се изнутра носи са тешким и узнемирујућим осећањима типичним за депресију, попут дубоке, продужене туге, безнађа, недостатка самопоштовања, осећаја ниске вредности и слично. Депресија може имати хиљаду и једно лице, на сваког различито делује и њени симптоми варирају од особе до особе. Но, ма како се испољавала, важно је запамтити – нисте сами, поверите се особи од поверења, потражите помоћ. Тражење помоћи није одраз слабости, напротив – одраз је велике унутрашње снаге на коју треба да будете поносни.

Kоје симптоме анксиозности можемо уочити на другима?
Пре свега треба знати да је анксиозност природан људски одговор на стрес, односно осећај претње. Међутим, може постати проблем менталног здравља када је, на пример, тај осећај веома снажан или траје дуже време, када страх или забринутост нису у пропорцији са датом ситуацијом, када тешко контролишемо осећај јаке узнемирености који може бити праћен и нападима панике – у најкраћем, када нам симптоми анскиозности отежавају свакодневни живот и спутавају нас да радимо ствари у којима иначе уживамо.
Неки од уобичајених симптома анксиозности су отежано или убрзано дисање, потешкоће са памћењем и концентрацијом, главобоља, стомачни проблеми, знојење, главобоља, несаница, константна забринутост. Уједно треба знати и да постоји више поремећаја анксиозности као што су генерализовани анксиозни поремећај који је веома чест, затим панични поремећај, опсесивно-компулзивни поремећај, друштвена фобија, пост-трауматски стресни поремећај и агорафобија (страх од отвореног простора).

Kакав је проценат самоубистава у овој години у односу на претходне?
Још увек нема званичних података за ову годину – наиме, пракса је да се подаци за текућу објављују у наредној, тако да ће подаци за 2020. бити познати крајем ове, а за 2021. крајем следеће године.
Према подацима из 2019. године , стопа суицида у Србији на 100 хиљада становника износила је 11, 4 одсто, колико је износила и 2018. године. Међутим, стручњаци упозоравају да Србија прати глобални тренд пораста стопе самоубистава у популацији младих – према подацима Светске здравствене организације (СЗО) објављених у јуну ове године, самоубиство је четврти узрок смрти у популацији између 15 и 29 година. Отуда и апели СЗО државама и Владама да развијају ефикасне системе превенције самоубиства јер да – превенција суицида је могућа.

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.