Из збирке “Песме” Ђорђине Чупић

Кад

Кад пишеш песме,

Кад попијеш воду са изворске чесме,

Кад ти се осмех не скида с лица,

Кад чујеш песму лепих птица…

Хвала — реци животу овом,

На лепом дану том.

Захвали се за добијену љубав и радост

И захвали се срећи која је понекад редак гост.

Кад видиш како напољу пада снег,

Кад видиш како снег бели брег,

Кад се на љуљашци љуљаш,

Кад се са другарима грудваш…

Уживај у тој лепоти

И у тој радости,

Јер ко зна када ће опет доћи —

А живот… он ће брзо проћи!

Стани свете

Оооо, стани свете!

Зар не осећаш како ми мисли лете?

Можда нас се и они ипак сете.

О, добри свете мој…

Наишао је неки немира рој.

Побогу, чујеш ли ме? Стој!

Како је топло кад се склупчам… у том кревету.

То је најлепши осећај на свету!

На безбрижном сам месту.

Свете, дај да се договоримо онако као одрасли.

Ми смо, свете, ово већ дорасли —

Ти мени ТУ звезду, ја теби свемир.

Ти мени ТАЈ немир, ја теби овај мир.

Ти мени ТАЈ отрцани капут, ја теби шарени шешир…

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.