Поетске цртице

Приредила: Нада Шкорић, 1-1 разред

Отменост… Шта је то? Да ли је отмен човек онај који има много новца? Или ипак онај који је културан? Данас сам имала прилику то да схватим. За столом, који је био преко пута мог, седела су два старија човека. Нису били дотерани по најновијој моди. Стара класика. Имали су седе власи и много бора. Кад им је конобар пришао, они нису много размишљали, знали су шта желе. Конобар их је познавао, значи да су често свраћали тамо. Недуго након што су поручили, конобар их је послужио. На њихов сто је ставио бело вино и мезе. Захвалили су се тихо и са поштовањем и наставили свој разговор. На тренутак сам имала осећај као да гледам стари филм. У том тренутку сам схватила… Отменост није када имаш много новца, или кад обедујеш на неким скупоценим местима, или када купујеш неку маркирану одећу. Отменост је када на било ком месту у било које време знаш како треба да се опходиш према некоме. Кад си достојан тога ко си и кад сваки тренутак искористиш да се што узвишеније и културније понашаш. Отмен човек је човек који поштује себе и друге. Да, отмен човек је онај који се културно понаша, и према себи и према другима.


Поштовање… Шта је то? Из чега оно произилази? Према коме је осећамо? Од малена су ме учили да поштујем старије, да се њима увек обраћам са Ви. Са тим сам расла и то правило увек примењивала. Али научила сам нешто више о поштовању. Поштовање није само “Ви” у тренутку када разговарамо са неким старијим. Поштовање треба да буде између свакога: међу пријатељима, у породици, па чак и према непријатељу. Али како неког поштовати ако тај неко не поштује нас? Ако нас са неким повезује отров? Ако је тај неко добар према нама само из користи? Тешко. Зато је поштовање и прекинути однос. Окончати га баш онда када схватимо да поштовања са друге стране нема и да га неће бити. Некада, да бисмо схватили или допрли до неких људи, треба да се спустимо на њихову степеницу, али не и да заборавимо ко смо и на којој смо ми степеници.

Извор: Pinterest/ https://www.rawpixel.com/image/894554/caregiver-assistance?referral=2415&source=pinterest

Свако од нас се бар једном у животу нашао у ситуацији када је имао жељу да успостави контакт са неким, али није знао како. Како уопште прићи неком? Како започети разговор? Како, а да друга страна не примети да нам се можда допада? Да ли уопште прићи? Или се поред њега понашати као да не постоји док се унутар нашег бића спрема бура? Лако је рећи: само нађи неку тему и започни је. Али многа питања се роје у нама, па чак и на саму помисао да ли би пришли тој некој особи. Како ће она реаговати? Да ли ће можда после тога да се прича иза мојих леђа? Како ће ми одговорити? Да ли ће бити љут на мене? И још много њих…

Почетак је увек тежак. Он је после растанка најтежи у неком односу. Али кад дође до тренутка да се више не може сакривати чежња или жеља да упознамо некога, да видимо да ли нам годи, морамо направити тај први корак. Не можемо увек чекати да се нешто само деси. Свакако, не треба силити ако видимо да не иде, ако видимо да можда није прави тренутак или је можда нешто друго у питању. Можда је та особа поверовала некоме другом ко притом има лоше мишљење о нама и самим тим није хтела да нам пружи прилику. У том тренутку сами морамо донети одлуку да ли ћемо да пређемо преко тога и наставимо даље или ипак безуспешно изнова покушавати. Најтеже је када изнова и изнова поверујемо у осећај да ће прави тренутак доћи. Ми га чекамо, и чекамо. А он никако да се деси. Пред другима се понашамо као да смо наставили свој живот док у своја четири зида размишљамо о тој особи. Како показати неком колико нам је стало без обзира на све околности? Одговоре још увек немам.

Подели

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.