приредила: Миљана Булат, 4-3

У ходницима Гимназије и Економске школе „Доситеј Обрадовић“ тог дана није одзвањао
уобичајени жамор матураната, већ раздрагани смех малишана који су нам дошли у посету. На
тренутак, школске клупе, табла и озбиљни разговори о матури уступили су место бојицама,
бојанкама и искреној дечјој радости. Школа је тог дана дисала неким другачијим ритмом –
топлијим, ведријим и искренијим.

Kада су ушли, помало стидљиво, са широким очима пуним радозналости, сви смо се
осмехнули. У тим малим корацима и несигурним погледима препознали смо себе од пре
много година, оне исте нас који смо некада држали плишане играчке и са нестрпљењем чекали
ужину, а не пријемне испите и резултате контролних задатака. Kао да је време на тренутак
застало и вратило нас у безбрижне дане детињства. Заједно смо сели за клупе и започели
најлепши час, час без оцена, без притиска и без треме. Бојили смо бојанке, пажљиво бирали боје и
трудили се да не прелазимо линије, баш као што су нас некада учили. Свака нацртана кућица, сваки
обојени цвет и сунце на папиру носили су посебну радост. Деца су нам причала о својим
другарима, омиљеним играчкама и сновима о томе шта ће бити када порасту. У тим
једноставним реченицама крила се чиста радост и искреност коју одрасли често забораве.
Посебан тренутак био је када смо им поделили поклоне. Њихове очи су засијале као да су
добили нешто непроцењиво. Тај осмех, та захвалност и одушевљење показали су нам колико је
мало потребно да се некоме улепша дан. А заправо су они тог дана поклонили много више
нама – подсетили су нас на безбрижност, машту и лепоту малих ствари. У њиховом смеху
осетили смо топлину која брише умор, стрес и бриге које нас прате у завршној години школовања.
Један од најлепших делова дружења било је прављење заједничких фотографија. Окупљени једни
поред других, са широким осмесима, забележили смо тренутке који ће остати трајна успомена.
Те фотографије нису само слике на папиру или екрану, оне су доказ једног посебног дана,
дана када су се спојили детињство и младост. Сигурни смо да ћемо их годинама касније
гледати са истим осмехом и присећати се колико смо тада били срећни.
За нас матуранте, који полако затварамо једно поглавље живота и спремамо се за
нове путеве, ова посета била је тиха, али снажна порука. Вратила нас је у вртићке дане, у време
када су наши највећи проблеми били коју бојицу изабрати и с ким седети за столом. Подсетила нас
је колико је важно сачувати дете у себи, ону искру радости, радозналости и доброте, јер управо
те особине чине живот лепшим и смисленијим. Тог дана нисмо били само ученици завршног
разреда. Били смо старији другари, узори и пријатељи. А можда смо, барем на неколико сати,
поново постали и деца. И док се школско звоно поново огласило, знали смо да ћемо овај сусрет
дуго носити у срцу, као нежан подсетник да су најлепше успомене оне које миришу на
детињство и које нас уче да никада не заборавимо ко смо некада били.