Ове године Гимназија и економска школа „Доситеј Обрадовић“ напунила је округлих 60 година. Велики јубилеји захтевају и велике припреме. Доситејеве дане и јубилеј наша школа обележила је кроз више сегмената: јавни час цртања, квиз из енглеског језика, тест опште културе, а као круна свега крајем недеље одржана је приредба. У оквиру свечаности глумачки ансамбл драмске секције имао је прилику да изведе представу под називом „Граница ума“, а истог дана имали смо и премијеру за град.

Нашој глумачкој постави ово није прва представа, али дефинитивно јесте највећи пројекат до сада. Наша школа и професорке Сања Којић и Невена Предојевић, већ годинама обогаћују културни живот града кроз свечаности које заједно с нама, ученицима, вредно припремају како би публици приредили оно најбоље. За моје време биле су то две представе: „Избирачица“ и „Школа у времену“, које су дотакле срца публике и више него што смо очекивали. Трећа на којој сам радила наш је овогодишњи спектакл „Граница ума“. Драго ми је што је управо ова представа моје последње средњошколско глумачко остварење, јер је улога коју сам тумачила била врло тешка, слојевита и сматрам да у нижим разредима не бих умела да је изнесем. Текст је написала професорка Невена, која је својим знањем језика пружила прилику нашој публици да представу гледа и слуша с примесама чак четири страна језика.
Пробама за овај пројекат претходио је рад на припреми Светосавске академије, те је наша екипа већ била на окупу, солидарна и спремна за рад. Прва читалачка проба била је већ крајем јануара. Оформљеној глумачкој постави придружило се неколико нових чланова које смо с узбуђењем дочекали, јер нови члан значи једно − нова енергија унутар колектива. Некима од њих матерњи језик је руски, те смо имали прилику да слушамо и упијамо његову мелодију. Наш глумачки ансамбл са техничком подршком бројао је чак двадесет и девет ученика, а с нашим професоркама које су биле у улози текстописца и редитеља, укупно је нас тридесет и једно учествовало у овом пројекту.
Прва читалачка проба била је изазовнија у односу на претходне. Подела улога на првој проби ишла је спонтано. Професорке су процениле и свако је добио улогу у којој се највише пронашао физички, карактерно, али и на подручју језика. На првој проби гледало се ко и како чита који језик, какав је по карактеру и који ће лик моћи да оживи на најверодостојнији начин. Поједини ученици који никада нису глумили и који нису веровали у своје могућности на даскама које живот значе, доказали су да су ипак спремни да буду део великог пројекта и да време које улажемо није само припрема представе, већ и време за упознавање и велики рад на нама самима.

Кроз јунаке представе и њихове тешке животне приче имали смо прилику да се приближимо генијалним умовима великих писаца и разумемо тежину њихових ванвременских дела.
Представа ,,Граница ума“ емотивна је и продире у срж личности које смо желели да оживимо. Зато смо са нашим професоркама пажљиво радили на карактеризацији ликова. Лепота рада на глумачким пројектима огледа се управо у процесу, односно у пробама. Очекивало се да  долазимо спремни и с наученим текстом, што није увек био случај, али професроке су то умеле да толеришу. За сцену и позоpиште од изузетне је важности сарадња и међусобна усмереност глумаца који деле простор за време играња. Управо та солидарност гради се на пробама. Радили смо и вежбе које су нас сценски и покретом зближавале, како би то на сцени изгледало што природније. Време проведено на пробама, а и ван њих (професорке су инсистирале на заједничком дружењу ван позоришта, хвала им на томе, као и на спонтаном вежбању заједничких сцена у нама познатом окружењу, попут школског ходника) ствара ону искру на позорници која ће у гледаоцу пробудити заинтересованост.

Рад на представи спој је лепе енергије, продуктивног рада и забаве, уз велики напор и честе изазове. Проблеми техничке природе су чести и сваки тај проблем уме да нанесе бриге и главобоље нашим професоркама. Тада на сцену ступа главни и често спомињан зачин сваког пројекта, а то је солидарност уз помоћ које је сваки  проблем  решив. Улога главне кројачице коју играм, донела нам је много изазова због комплексности завршне сцене, у којој долазим до остварења животног сна на ком сам дуго радила − положеног мајсторског испита. Сцена је изгледала филмски, са много естетских елемената, а оно што нам је задавало муке јесте како да се на позоришним даскама клизам као по леду. Много проба смо провели размишљајући како да то постигнемо, али ко је био на премијери зна да је исход био невероватан. Публика је врло емотивно доживела мој наступ и аплауз се проломио током сцене. Мислим да тај тренутак никада нећу заборавити.

За магију која се догодила на сцени 2. априла на нашој премијери заслужне су редовне пробе, наша повезаност и добра енергија коју смо створили. Интересантан детаљ –  на овом пројекту радиле су све четири године, а дружење између нас изгледало је као да смо генерација. Са тих проба носимо наше шале, песме које смо између сцена певушили и многе друге анегдоте које су драгоцене успомене. Било је разних момената, попут рушења ствари иза сцене или Лукиних шала и доскочица које су умеле да разбију озбиљност и натерају читав глумачки ансамбл  да се грохотом насмеје. Оно што је многима било интересанто јесу наши упорни покушаји да „руску сцену“ поновимо што бољим акцентом, а  да нас потом наша Рускиња Ева оцењује и исправља. Многи су добили надимке сходне својим улогама, наш двојац Емили Бронте и Џејн Остин добили су заједнички − Џемили. Било је ту и тренутака потпуног хаоса попут оног када смо тумарали по мраку иза позадинске завесе  у паничној потрази за колегом који није предао реквизит за наредну сцену. И све то док премијера траје! У нашим главама све је деловало хаотичније него што је заправо било. Публика не зна шта се дешава иза сцене, па смо за успомену снимили кратак филм који укратко приказује ноћ премијере из нашег угла.

На дан саме премијере узбуђење је досегло врхунац, па смо на моменте морали да се стишавамо како публика која је седела у првим редовима и чекала да премијера отпочне не би пре времена чула наше гласове. Прво играње било је у оквиру школске свечаности, а премијера за град догодила се истог дана у 19 часова. Сви смо дошли два сата раније, како бисмо се нашминкали, средили фризуре и обукли костиме. Припреме је обележила песма и бука коју је нас 30 створило причом и смехом.

Често добијамо питања након представа, а то је био случај и након ове, како то да немамо трему. Посматрала сам своје колеге и свима је одговор углавном исти, трема пред излазак на сцену је присутна, али већ након прве изговорене реплике она нестаје као да је није ни било. Та трема углавном је позитивна и буди покретачку енергију у нама.

Публика нас је наградила великом пажњом и аплаузом након сваке сцене, а на крају смо доживели овације – цела сала је била на ногама, а било је и суза. Похвале које смо добили и сада греју наша срца и потврда су труду и енергији које смо уложили.