приредио: Василије Вујовић, 1-1

У  бачкотополској градској библиотеци у организацији Туристичке организације 19. марта је одржана  трибина о великом српском научнику, Михајлу Пупину. Трибину су водили директор Дома културе „Михаило Пупин“, Светислав Зекић, и кустоскиња Музеја „Михајло Пупин“, Јелена Калин. Гости су веома надахнуто говорили о идворском генију, те су посетиоци имали прилику да сазнају причу која говори како је један дечак са пашњака дошао до научењака. Ово је само мали део велике причео њему.

Михајло Пупин је рођен 1854. године у Идвору као девето од десеторо деце Косте и Алимпијаде Пупин. Био је једно од четворе деце која су преживела дечије болести. Пупинови родитељи били су неписмени, али иако неписмен, отац му је био сеоски кнез. Ово је било веома значајно за Михајла јер је отац окупљао виђеније људе  на сеоским састанцима, а Михајло је имао привилегију да присуствује тим разговорима. Тада је први пут схватио да постоје неки пашњаци који нису његови, како је сам сведочио у једном писму. Пошто је био добар ученик, родитељи су га уписали у немачку школу. Михајлова жеља за знањем је расла, па после немачке школе уписује реалну гимназију у Панчеву. Уместо да се фокусира само на учење, прикључује се националистичким покретима за осамостаљење Србије. Пред завршетак реалне гимназије ухваћен је како са својим друговима гази аустријску заставу, што га је у то време могло коштати живота. Због тог немилог догађаја, прота Васа Живковић му помоћу православне цркве помаже да добије диплому раније и стипендију  у Прагу. Пупин заправо није био срећан што одлази у Праг јер није желео да студира друштвене науке. Ипак, из захвалности према проти, одлази. Али, уместо да учи, Пупин се у Прагу прикључује свеславенским покретима и  наставља свој револуционарни пут.   У новембру 1873. умире му отац што је Михајла натерало да напише писмо мајци и објасни јој да жели да се врати кући и преузме положај главе породице.  Мајка је у овом тренутку одиграла кључну улогу не дозволивши му да се врати кући, већ га је саветовала да настави са школовањем, а да ће се за породицу побринути она. Пошто су му оцене биле лоше, а стипендија му је истицала, он се одлучује за један веома храбар и радикалан потез. Продаје сву своју имовину и купује карту за исељенички брод који ће га 12. марта 1974. одвести у Америку.  Једва је преживео тронедељно путовање, физички се борећи  да дође до димњака који је био једини извор топлоте.

Када је стигао у Америку схватио је да је способан само за физичке послове. Прву годину проводи радећи на фарми и учећи енглески језик.  После неког времена доспео је до Њујорка, где је радио просте физичке послове. Увече је похађао вечерње школе. Одлучује да се пријави на пријемни испит за Колумбија колеџ. Полаже као најбољи у групи и добија стипендију. У потрази за светлом која га је фасцинирала још на пашњацима у Идвору, Пупин жели да упозна професора Максвела који је написао теорију о светлости и који је радио на универзитету у Кембриџу. Ова жеља га је довела на постдипломске студије на Кембриџу где се разочарао кад је сазнао да је професор Максвел већ неколико година мртав. Разочаран чињеницом да никада неће упознати свог идола, Михајло жели само једно, да после једанаест година види своју мајку и сестре. У Идвору доживљава разочарење видевши да су сви остали исти, а да се он променио. Опет одлучује да остане у Идвору и опет га мајка, знајући колика је важност образовања,  у томе спречава. Кад је схватио да му ни Америка ни Кембриџ нису довољни, отишао је у Хумболдтов универзитет у Берлину. Овде постаје доктор наука и враћа се у Америку као професор на Колумбија универзитету. Тамо је спојио математику и физику и отварио катедру за електротехнику. Управо се Михајло Пупин сматра оцем елекротехнике.

Пупин је пре свега био велики човек. Могао је да постане родоначелник радиологије јер је изумео секундарно икс зрачење, али није хтео да га патентира јер није желео да зараћује на људском здрављу. Схватио је да му је најважније да буде добротвор. За време Првог светског рата оснива удружења и прикупља средства да помогне људима и организацијама у Србији током рата. Пошто је био веома утицајан члан америчког друштва,  успева да добије кредит за помоћ српској војци да се врати кући.  Као гаранцију, нашој држави оставља право на све своје патенте и сву своју имовину. Његов секретар га саветује да то не ради уз питање шта ће да ради ако Србија изгуби у рату. Тада Пупин изговара своју чувену реченицу: ,,Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја”. Пупин је својим капиталом ишколовао четрдесет четири хиљаде ученика, углавном ратних сирочића, помогао је Колу српских сестара, основао је фонд Пијаде Алексић Пупин који је школовао и стипендирао најталентованије ученике. Донирао је Народном музеју у Београду милион динара, а од тог новца су се штампале историјске књиге и откупљивале слике наших великана. Слике Сироче на мајчином гробу и Херцеговачки бегунци Уроша Предића, Пупиновог школског друга, не би биле у Народном музеју да није било Пупина.

Пупин је имао 42 основна патента, и 136 аналогних. Оно што је оставило траг и шта и данас користимо је кварцни осцилатор, на чијој основи ради пејсмејкер захваљујући којем милиони људи живе нормалан живот.  Мобилни телефон и паметни сат такође садрже кварцни осцилатор.
Да би помогао америчким трупама у великом рату, Пупин је изумео сонар и први бежични телефон, који су савезницима дали предност у рату. Сматра се једним од првих оснивача НАСЕ.
Путиновом идеалу сви тежимо. Његов идеал и систем вредности је нешто универзално и примењиво у свакој култури и сваком друштву. Када мислимо да нешто не можемо, треба да кажемо себи како је постојао човек који је кренуо од неписмених родитеља, из малог места Идвор, а по коме је након његове смрти назван кратер на Месецу. Да није отишао у Америку и да га мајка није саветовала да настави школовање, Пупин вероватно не би  постао познати научник, толико цењен и поштован у свету, остао би обичан дечак са идворских пашњака. Захваљујући Алимпијади Пупин, он је велико име светске науке.